Izvor: Politika, 22.Jan.2015, 09:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodavci magle u epizodi „Šta će nama stranci”
Ne bih se bavio pisanjem tekstova o prodavanju magle kad bi samo kupci snosili posledice. Posledice snosimo svi mi. Jer, kada proteramo strance, prema preporukama prodavaca magle, dobićemo gulag
Jasno je, na osnovu argumenata iznesenih u prošle dve epizode serije o prodavcima magle, da za zdrav privredni rast Srbije nedostaju dve stvari. Jedna je domaća tražnja. Pošto je ona ograničena, rešenje je izvoz, tj. izvozna tražnja za domaćim proizvodima. Druga je domaća štednja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz koje bi se finansirale investicije, budući da je stopa te štednje nedovoljna za one stope investicija koje su nam potrebne. Rešenje je uvoz štednje.
Budući da je ovo pametnom dovoljno, na ovom mestu bi mogao da bude kraj odgovora na pitanje šta će nama stranci. Međutim, prodavci magle uopšte ne postavljaju ovo pitanje, za njih je deo naslova tvrdnja – stranci nam nisu potrebni i sudbina Srbije ne sme da bude u njihovim rukama. Odlično, hajde onda da zamislimo Srbiju koja više nije u stranim rukama.
Prvo, ne bi trgovali sa inostranstvom, ne bi bilo izvozne tražnje i nesrećna Srbija bi onda, umesto da bude mala i otvorena privreda, postala mala i zatvorena privreda, osuđena na rešavanje nemogućeg zadatka da simultano obezbedi dovoljnu domaću tražnju i održi fiskalnu stabilnost. Tim pre što onda ne bi bilo moguće da se budžetski deficit finansira zaduživanjem u inostranstvu, nego bi to moralo da se radi iz domaće štednje, zaduživanjem kod domaćeg stanovništva. O niskoj stopi domaće štednje već je ranije bilo reči.
Drugo, onda ne bi bilo mogućnosti za uvoz štednje – stopa investicija bi neminovno pala, naročito imajući u vidu da bi se domaća štednja koristila za pokrivanje budžetskog deficita. Stoga ne bi bilo ni značajnih investicija fizičkog kapitala, pa onda ni zapošljavanja, odnosno otvaranja novih radnih mesta, tako dragih izveštačima javnog TV servisa.
Treće, na našem malom i zatvorenom tržištu ne bi bilo konkurencije koju čini uvoz, odnosno, strani proizvođači, pa domaći ne bi imali podsticaje da budu efikasni. Domaći potrošači bi bili suočeni sa slabašnom domaćom konkurencijom. Ne treba zaboraviti da je osnovni cilj zaštite domaće proizvodnje, carinske ili neke druge, upravo to: osloboditi domaće proizvođače pritiska inostrane konkurencije. Zašto? Da im bude lakše. A kada njima bude lakše, svim potrošačima biće teže. Znatno teže!
Četvrto, produktivnost u Srbiji nije visoka, budući da je tehnologija kojom naša privreda raspolaže prilično zaostala. Nismo zemlja inovacija. Preduzetništvo, taj izvor inovacija, u najvećem broju slučajeva svodi se na pronalaženje novih rešenja za neplaćanje dospelih obaveza. Transfer tehnologije je u dogledno vreme dominantan, ako ne i jedini izvor tehnološkog napretka zemlje, a strane direktne investicije su metod za takav transfer. Bez stranaca toga ne bi bilo, a to znači dalje ekonomsko zaostajanje.
Peto, Srbija je teško zaostala zemlja u pogledu modernih metoda poslovnog upravljanja. Odakle bi oni mogli da dođu, ukoliko nema stranaca? Možda od onih domaćih poslovnih ljudi koji pod poslovnim upravljanjem podrazumevaju odgovarajuće načine za izbegavanje poreza?
Šesto, bez međunarodne podela rada i bez pristupa svetskom tržištu koje omogućavaju multinacionalne kompanije, bili bi (budući da smo se spoljne trgovine već odrekli) potencijalni izvoznici proizvoda tipa balvani, bakar i maline – sve proizvodi visokog stepena obrade!
Sedmo, bez stranaca bi se ušlo u začarani krug siromašne zemlje u kojoj se malo radi, malo proizvodi i malo troši. Maleni napor i još manji rezultati. I ono što je najgore, to ne bi bila slobodna individualna odluka onih koji žele da rade. Oni koji bi želeli da mnogo rade, dobro zarade i još više potroše ne bi mogli da sve to realizuju. Zaista, šta će nama stranci? Najbolje je da ih sve najurimo!
Da zaključim: prodavanje magle je legitimna delatnost. Zasniva se tražnji onih lakovernih, onih koji posle svega što su doživeli, sluđeni vođama različitih provenijencija i njihovim obećanjima boljeg života koji je odmah iza ćoška, ne umeju ili ne žele da trezveno razmišljaju. A za kupce magle nemam nikakvo razumevanje. I ne bih se bavio pisanjem tekstova o prodavanju magle kada bi samo kupci snosili posledice svog delanja.
Posledice, međutim, snosimo svi mi. Jer, kada proteramo strance prema preporukama prodavaca magle, dobićemo gulag, zatvorenu privredu – onakvu kakvu je imao taj sovjetski arhipelag. Jedina razlika biće u tome što oko takve Srbije neće biti bodljikave žice, pa će ljudi, pre svega mladi, bežati glavom bez obzira. A zaista ne bih voleo da mi prodavci magle tako isprazne Srbiju. Ne bih se osećao dobro sto godina pošto su je naši preci onako branili od daleko žešćeg neprijatelja. Kraj serije!
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 22.01.2015.
