Izvor: Politika, 11.Dec.2014, 09:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodavci magle u epizodi „Investicije i zapošljavanje”
Trebalo bi država da investira, kažu prodavci magle. Država je odgovorna, ona vodi računa o opštoj dobrobiti, za razliku od privatnih preduzetnika, koji misle samo o svom profitu. Odlično! Jedino što ne kažu iz koje to štednje
Koliko puta ste čuli političare i analitičare koji tvrde da su nam potrebne investicije i zapošljavanje? Pod investicijamai jedni i drugi podrazumevaju investicije u fizički kapital, koje zaista predstavljaju jednu od neizostavnih komponenata >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << privrednog rasta. Jedini problem leži u tome što one ne padaju s neba – o njima ne odlučuju ni političari, još manje analitičari, već samo oni koji raspolažu kapitalom. Stoga treba odgovoriti na pitanje iz kog izvora se finansiraju investicije.
Odgovor je veoma jasan: iz štednje, onog dela dohotka koji se ne potroši. A da štede mogu domaćinstva (odricanjem od dela potrošnje), korporacije (reinvestiranjem profita, umesto deljenjem dividendi) i država (ostvarivanjem budžetskog suficita). I kada se štednja svih njih sakupi i iskaže indikatorom zvanim bruto domaća štednja, Srbija je, prema najnovijim podacima, među poslednjim u našem regionu (iza nas su samo Albanija, BiH i Moldavija). Zašto je to tako? Zbog toga što je stopa štednje domaćinstava veoma niska (negde oko osam odsto BDP-a), a država poslovično beleži budžetski deficit. Ozbiljna ekonometrijska istraživanja pokazala su da je osnovni uzrok niske stope štednje domaćinstava nizak dohodak (s porastom dohotka domaćinstva snažno raste i stopa njegove štednje), ali se pokazalo i da tako niska stopa proizlazi iz siromašnih mogućnosti za plasmane onoga što je ušteđeno. Nerazvijena su ona finansijska tržišta koja omogućavaju, onima koji to žele, visokeprinose uz velike rizike.
Nadalje, onaj koji štedi najčešće nije onaj koji investira. Dakle, trebalo bi povezati te dve strane. To je posao finansijskog sistema, koji u Srbiji pati od velike asimetrije. Dok je njegov bankarski deo poprilično razvijen, nebankarski deo, naročito onaj vezan za berzu, gotovoda ne postoji. Ipak, godinama su stope investicija u Srbiji iznad stopa domaće štednje. Kako se to postiže? Jednostavno – uvozom štednje. Što pozajmljivanjem kapitala (u većoj meri), što putem stranih investicija (u manjoj).
A šta na sve to kažu prodavci magle? Trebalo bi država da investira. Država je odgovorna (dobro, možda ne baš sada, ali kada se mi budemo pitali...), ona vodi računa o opštoj dobrobiti, za razliku od privatnih preduzetnika, koji misle samo o svom profitu. Odlično! Jedino što ne kažu iz koje to štednje. Pa država svoj potrošački deficit pokriva koristeći ono malo štednje domaćinstava i u nešto većoj meri uvozom štednje putem (direktnog ili indirektnog) zaduživanja u inostranstvu. Uzgred, udeo kapitalnih izdataka (investicija) u ukupnim srpskim javnim rashodima zanemarljivo je mali – svega 4,1 odsto u 2014. godini.
I šta još kažu prodavci magle? Trebalo bi da se obore kamatne stope: tada će Srbija procvetati – biće investicija i zapošljavanja. Doduše, koliko vidim iz crne hronike, za neke su kamatne stope bile više nego povoljne. Da li su oni pozajmljivali u „lihvarskim stranim bankama”? Ne, nego u domaćinskim bankama u kojima može sve – ne samo da ne mora da se kamata plati, ne mora ni glavnica da se vrati. Pa onda tako nastale gubitke pokrivaju poreski obveznici, a propale banke se gurnu pod tepih „Poštanske štedionice”. Ipak, da vidimo zašto su, bar u „stranim” bankama, kamatne stope visoke.
Prvo, problematični krediti „en-pi-elovi” na novosrpskom, čine preko 20 odsto bankarskih plasmana, što pokazuje koliki je finansijski rizik s kojim se suočavaju banke, što dovodi do rasta premije na rizik kao komponente kamatne stope. Drugo, budući da beleži deficite, država se zadužuje i kod domaćeg bankarskog sektora (uglavnom kod „stranih” banaka), pa dobar deo kreditnog potencijala ide na tu stranu, što umanjuje ponudu kredita (tzv. istiskivanje) i uvećava njihovu cenu. Uzgred, iako se sama nije zadužila, država servisira kreditne obaveze pojedinih preduzeća u državnom vlasništvu (poput „Galenike” i „Srbijagasa”) za čije je izvršavanje obaveza dala suverenu garanciju. Treće, dobar deo kreditnog potencijala (u proseku negde oko 40 odsto) domaćih banaka formira se pozajmljivanjem sredstava iz inostranstva (uvoz štednje, drugim rečima), pa se na to plaća i premija na rizik zemlje kojoj se pozajmljuje. Kad svega ovog nestane, kamatne stope će biti niže.
Domaća štednja ne može brzo da se uveća. Za to je potrebno vreme, porast dohotka i konzistentnost u građenju finansijskog sistema. A do tada moraćemo da se oslanjamo na uvoz štednje i to na najmanje loš način. O tome u sledećoj epizodi o prodavcima magle pod naslovom „Šta će nama stranci”.
*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Boris Begović
objavljeno: 11.12.2014
