Izvor: Politika, 18.Jul.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodaja javnog lica
Malo je sportista koji su u stanju da se odupru čaroliji koju iz nekog razloga donosi blizina političkih lidera
Naš predsednik voli sport i muziku, uvek je tamo gde igraju ili pevaju najveći i najbolji. Šef države tako želi da pokaže kako je „jedan od nas”, mada nije, i da svoje prisustvo u javnosti obeleži i tamo gde politike nema, mada je ima.
Tadić sve ređe prima vrhunske sportiste na Andrićevom vencu, oni primaju njega tamo gde se zateknu. Ta „inverzija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << harizmi” nastala je svakako u fenomenu Đoković, oko čije planetarne slave se, evo već mesec dana, kači i kuso i repato. Ali pomama za Novakom je donekle apsolvirana, dečko je valjda otišao negde da predahne od euforičnog odvaljivanja ramena.
Jedan poznati ekspert za trgovinu političkim licima (homo politikus kao roba u javnom prometu), napisao je čitavu studiju o potrebi poznatih da budu viđeni sa poznatijima od sebe. To je već dugo rabljena ideja o akumulaciji harizmi, naravno, pod uslovom da one uopšte postoje.
Vlast i moć čine skoro idealan ambijent za populističku manipulaciju bilo čijom slavom. Malo je sportista koji su u stanju da se odupru čaroliji koju iz nekog razloga donosi blizina političkih lidera ili viđenih državnika. Magnetizam je obostran, pri čemu motivi sportskih asova za tako nastranu blizinu nisu potpuno jasni. Mada, skoro da nema onih koji su sasvim odoleli. Čak i veliki Džesi Ovens nije imao ništa protiv da se na berlinskoj olimpijadi rukuje sa Hitlerom. Ali, firer, već tada pronosirani rasista, hladnokrvno ga je izbegao.
Politički marketing novoga doba doživeo je neslućene tehnološke preobražaje i prevrate. Ali suština je ostala ista: pokazati javnosti da smo ono što želimo da budemo, makar i zbog toga što se družimo sa najvećima. Ljubimo se i grlimo na javnim mestima, kao pašenozi. U tome prednjači ministar spoljnih poslova, čije veze sa vrhunskim sportom i dalje ostaju misterija. Da li je igrao tenis? Da li je pikao fudbal? Ili se zamajavao kriketom! Nema veze. I Milošević je rado primao olimpijske šampione i svetske prvake, mada je bio oslobođen fiskulture.
Nema istraživanja kako na sve to reaguje srpska politička javnost. Verujem da će profesor Srba Branković već krenuti putem traganja za rezultatima razmene realne sportske i apstraktne političke slave. Treba nam to. Dakle, je li naš ministar spoljnih poslova član svetskog džet-seta i ripa po Vimbldonu kao na palanačkim sportskim igrama, ili nas zastupa u pogledu očuvanja Kosova? I kako će učestali poljupci sa zvezdom tenisa, sa kojom se sreće češće nego Marijan Vajda, očuvati njegove tvrde pozicije prema još tvrđem svetu.
Prodaja političkih lica ima svoje različite verzije. Nova generacija političkih vođa, koja je došla tek posle petookotobarskog prevrata, misli da zna kako da se „omili” narodu. Naravno, to misli i opozicija, koja je za svoje populističke ekspresije izabrala već davno pohabana lica. I ona govore sve ono što su govorila uvek, osim nekih nijansi koje obrazlažu politički „salto mortale”. Ipak, oni nemaju monopol na državne resurse. Tek treba da ih osvoje, i videćemo čuda.
Ministar policije deli stanove i odlikovanja policajcima, slika se sa svima koji su uhapsili nekog člana mafije. Prima raporte na Makišu, slaže se sa sindikatima koji štrajkuju protiv njega. I on voli sport, mada se mora priznati da Dačiću najbolje ide to što radi. Policija je neizbežna, svaki bogovetni dan nešto se događa. Borba protiv organizovanog i haotičnog kriminala, presecanje krijumčarskih kanala. Hapšenje magova korupcije, ali samo do određene granice.
Ministar je savršeno iskoristio snimak policijske torture nad mladim Romom. Posetio je njegovu porodicu, obećao, kao i čovek čiji je portparol bio: „Niko ne sme da vas bije”.
Dva dana kasnije, policijski sindikat je postavio na nekom sajtu snimak na kome se Dačićev štićenik vidi kako u marketu krade čokoladice. Znači, džaba batine, mora se ponovo izaći pred javnost.
Ministar odbrane ima čitav mehanizam za svoju javnu promociju. Svaka vežba, svaki prijem, svaki ključ od vojnog stana, razlog su za prikazanije narodu naočitog ministra u ulozi branioca otadžbine. Nejasna su njegova objašnjenja o ekspanziji srpske industrije naoružanja. Jesmo li zaista ostvarili (i sa kim) izvozni obrt od čitave milijarde dolara, ili su oružari u sudnjoj krizi, kao pre nekoliko godina. Kakve su etičke posledice transfera našeg naoružanja, i koliko nas je u tome omeo rat u Libiji i lomovi na severu Afrike? Učestalo pojavljivanje ministra vojnog u neskladu je sa vojnim statusom Srbije. Nismo u ratu, nema najave bilo kakvog sukoba u okruženju. U trgovini, to bi bilo reklamiranje robe van sezone. Na primer, sladoleda i suncobrana u januaru. Politički EPP ima druge principe. Oni možda dolaze iz nedirnutog monopola koji vladajuća stranka ima u oblasti prodaje reklamnog vremena i partokratske kontrole malih firmi koje se bave odnosima sa javnošću. Ili iz prostog uverenja da se ne sme zaćutati, da treba biti pred očima javnosti, nezavisno od mere i pristojnosti.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 18.07.2011.
