Izvor: Politika, 09.Dec.2010, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pritvor kao kazna
Ono što nas najviše plaši je da se dužinom trajanja pritvora unapred prejudicira sudska odluka
U našem ustavno-pravnom poretku pritvor je definisan kao izuzetna mera. To znači da se on u krivičnom postupku određuje samo ukoliko je pritvaranje okrivljenog neophodno radi nesmetanog vođenja postupka, i ukoliko se ista svrha ne može postići nekom blažom merom (čl. 141. st.1. ZKP-a). Propisano je, takođe, da svi organi koji učestvuju u postupku moraju da postupaju sa naročitom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hitnošću kako bi pritvor trajao što kraće vreme, kao i obaveza da se on momentalno ukine čim prestanu razlozi zbog kojih je na početku bio određen (čl. 141. st. 2. i 3. ZKP-a). Isto stoji i u drugom delu Ustava RS kojim se uređuju ljudska i manjinska prava i slobode, u okviru koga postoji poseban deo koji nosi naziv „Pritvor”. Pritvoru je posvećen i čl. 5 Evropske konvencije o ljudskim pravima gde se predviđa pravo svakog pritvorenika da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Slično je predviđeno u čl. 9 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima gde se još navodi da „stavljanje u pritvor lica koja očekuju da im se sudi ne sme biti opšte pravilo”.
Međutim, i pored veoma jasne zakonske regulative, pritvor se u srpskoj krivično-pravnoj praksi odomaćio kao obavezna mera! Situacija u pretrpanim zatvorima je alarmantna, jer pritvorenici bukvalno sede jedni drugima na glavi. Pokrajinski ombudsman je ove nedelje izvestio javnost o katastrofalnom stanju u zatvorima širom Vojvodine, u kojima boravi preveliki broj pritvorenih lica. Skoro su neke NVO koje se bave ljudskim pravima izašle sa podatkom da je Srbija po broju pritvorenika prva u Evropi. Možda je i to u skladu sa državnom politikom da budemo lideri u svemu, ali taj podatak nas svakako mora naterati da stavimo prst na čelo. Da li je moguće da je ovo društvo do te mere kriminalizovano ili je ipak u pitanju loša kriminalna politika koju sprovode nadležni i koja prevashodno ima spoljnu upotrebu. Predsednik Tadić je nakon susreta sa Ketrin Ešton ponosno izjavio kako nas evropski prijatelji hvale zbog efikasne borbe protiv organizovanog kriminala. Zato je verovatno i potrebno da što veći broj ljudi bude iza brave, pa makar jedan deo njih i neopravdano.
Problem je u tome što su razlozi za određivanje pritvora, iz čl. 142. ZKP-a, propisani tako da daju sudu suviše slobode da ih tumači kako mu je volja. U našem pravnom sistemu pritvor je fakultativan (moguć), što znači da se on ne određuje ex lege, već sud na osnovu dokaza procenjuje da li postoje osnovi za njegovo određivanje. Sudska odluka je u tom slučaju često paušalna i neobrazložena, odnosno pritvor se određuje ili kasnije produžava samo na osnovu pretpostavke da bi okrivljeni npr. mogao pobeći, ometati postupak, uticati na svedoke, ponoviti krivično delo itd. Time se krše osnovni postulati svakog krivičnog postupka, kao što su prezumcija nevinosti, načelo materijalne istine, a posebno načelo in dubio pro reo –obaveza suda da u slučaju sumnje u neku činjenicu presudi u korist okrivljenog. Sud ne posvećuje dovoljno pažnje individualizaciji prilikom odlučivanja, tako da neosuđivane osobe bez kriminalne prošlosti imaju isti tretman kao i višestruki povratnici. Alternativne mere pritvoru, kao što su dovođenje, jemstvo, zabrana napuštanja stana ili mesta boravišta, oduzimanje putne isprave, ne izriču se u dovoljnoj meri, niti se koristi mogućnost da one u određenom trenutku zamene već određeni pritvor. Kada na sve to dodamo maratonsko trajanje suđenja u Srbiji imamo situaciju da okrivljeni sede u pritvoru i po nekoliko godina, a da postupak još uvek traje. U tom slučaju se pritvor iz izuzetne mere bukvalno transformiše u zatvorsku kaznu, koja se okrivljenom izriče pre donošenja presude. Tome posebno pogoduje činjenica da nakon podizanja optužnice pritvor više nije vremenski omeđen, već traje sve dok ne nastupi neki osnov za njegovo ukidanje.
Ovakva sudska praksa ima višestruke negativne posledice, kako za pritvorenike, tako i za državu. U prenaseljenim ćelijama pritvorenici žive u očajnim uslovima, gde su njihova elementarna ljudska prava potpuno zanemarena. Zatvorska uprava nije u mogućnosti da vrši selekciju pritvorenika ni po njihovom uzrastu, ni po vrsti krivičnih dela za koje su okrivljeni. Postavlja se pitanje kako nekome za koga se kasnije utvrdi da je nevin, kompenzovati sve ono vreme provedeno u pritvoru? Zakon predviđa mogućnost naknade štete od države zbog neosnovanog lišenja slobode, ali da li je to dovoljno da kompenzuje upropašćen život? Sve to naravno košta i ovu državu koja je u obavezi da tu štetu isplati. Takođe, zbog predugog trajanja pritvora, okrivljeni koji su stalno zaposleni ostaju bez posla, a njihove porodice bez sredstava za život. Pre toga poslodavac ih privremeno udaljava sa posla, uz delimičnu naknadu zarade koja se isplaćuje na teret državnog budžeta. Međutim ono što nas najviše plaši je da se dužinom trajanja pritvora unapred prejudicira sudska odluka. Država u nekim slučajevima mora da opravda predugo pritvaranje, pa sud izriče zatvorske kazne koje su uvek duže ili približne trajanju pritvora. Na taj način pritvor i definitivno postaje zatvorska kazna, što je potpuno nedopustivo.
član grupe ,,Beogradski sindikat“, advokat
Feđa Dimović
objavljeno: 10.12.2010.
