Izvor: Politika, 08.Mar.2011, 00:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priroda oksimoronske vladavine
Partije, opsednute vlašću, generišu moderni pronijarski sistem
Pronija je davanje državne zemlje, zajedno sa seljacima koji na toj zemlji rade i žive, kao nagrade za učinjene usluge, ili kao kapare za neke buduće usluge. Pronijarski sistem nastaje u Vizantiji u prvom veku drugog milenijuma, kasnije zahvata i zemlje Nemanjića, a obnavlja se u Srbiji u prvom veku trećeg milenijuma.
Kvarenje moderne demokratije je u vezi sa partokratskim tendencijama. U prostom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << računu političke postmoderne dominira sameravanje autokratija i partokratskih liberalnih demokratija. Prednost se daje vladavini koja u većoj meri pruža šanse za obuzdavanje voluntarizma, a to jeste pomenuta oksimoronska vladavina (nemoguća smeša partokratije, liberalizma i demokratije). Pragmatični društveni istraživači, u svojim prodemokratskim teorijama, postuliraju jednostavnu pretpostavku: raznorazne autokratije su manje-više jedino pod kontrolom božanske ili slične sile, dok je u partokratsko-liberalno-demokratskoj vladavini kontrola i obuzdavanje voluntarne naspram institucionalne moći u rukama nekolicine moćnika. Bolje je da je vladavina produkt kompromisa nekolicine advokata najmoćnijih interesa nego da je produkt samovolje jednog monarha ili diktatora. Bolja vladavina (ali ne i dobra vladavina kojoj niko ne teži osim podjarmljenih i poniženih) zavisi od balansa moći u ovoj osobenoj ohlokratiji (vladavini najlošijih). – U krajnjoj liniji nije bitno što vrhovni moćnici svoju vladavinu vide kao aristokratiju (koalicija elita), a objavljuju je kao liberalnu i parlamentarnu demokratiju. Bitno je, međutim, što dominantni svetski istraživači nekritički interpretiraju takvo stanje stvari, vodeći se logikom da je bolje i gram demokratije nego da je uopšte nema. Otuda je u današnjem svetu, društvena nauka mnogo manje kritična prema sistemima vladavine nego ona od pre 150 ili pre 100 godina. Za modernu društvenu nauku ohlokratski karakter moderne aristokratije je nedodirljiv a time i neupitan! Kapitalizam je u sociološkim i politikološkim naukama, udaljenim od svake ideološke neutralnosti, definitivno ostvario komunističko jednoumlje.
Partije, tj. partijske vođe, u modernim demokratijama, drže u rukama izvršnu vlast i to niko i nigde ne spori, pa ni u onim zemljama koje sebe vide kao božansku emanaciju demokratije. U krajnjoj liniji to i jeste jedan od temeljnih principa parlamentarne demokratije. Međutim, partije, tj. partijske vođe, u modernim demokratijama, u rukama drže i zakonodavnu vlast. Sudska vlast je manje ili više nezavisna, retko gde potpuno nezavisna. Kako je to kod nas – nedavno smo videli, a i sada gledamo. Pri tom, u svemu ovome, treba stalno imati na umu da iako podela vlasti ne garantuje demokratiju, bez podele vlasti nema demokratije!
Moderne demokratije su porozne za uticaj ekonomskih moćnika; politička i ekonomska moć se međusobno drže i u onim zemljama koje sebe vide kao oličenja demokratije, a nedavno smo na svetskom nivou videli pruženu (prilično vidljivu) ruku političke moći nekim davljenicima iz sveta ekonomije... Kod nas je to nešto drukčije. Politička moć, pronijarski strukturisana, u svojim rukama drži veliki deo ekonomije, a ponizno koketira sa ostatkom.
Institucije, taj moderni medijator političke i svake druge moći u današnjem svetu, u zemljama oksimoronske vladavine imaju precizno definisana (rukovodeća) mesta koja pripadaju političkoj moći, sva ostala mesta su po pravilu podložna meritokratskim principima. U nas su institucije, kao i sve drugo, dodeljene pronijarima, tj. partijskim feudalcima. Partije aminuju svako radno mesto, a ako se i uvažava neka meritornost onda je to u okviru date partijske pripadnosti kandidata. Pri ovako retkom resursu kao što je to radno mesto, i zapošljavanje na radnom mestu „baba sere” podložno je partijskim kriterijumima, a kamoli koje drugo. U takvim uslovima izbori su za naše političke partije svojevrsna „kupovina na odloženo” – one kupuju glasove, a plaćaju radnim mestima, funkcijama i drugim benefitima nakon osvajanja (dela) vlasti.
Domaća partokratija u svojim rukama drži izvršnu i zakonodavnu vlast (parlament), a sudsku (ipak) delimično. Domaća partokratija u svojim rukama ima gotovo sve društvene ustanove i znatan deo privrede. Kada je sve to nabrojano (i mnogo toga nenabrojanog) u njihovim rukama, iluzija je da i mi nismo u tim rukama. Nama čak ni među silnim izbornim obećanjima ne nude stanje bez partokratije, a neke partije eventualno kažu da će se boriti protiv posledica svoje vladavine (npr. protiv korupcije).
Partokratija je svetski fenomen. Retko joj se koja zemlja uspešno odupire, ali neke barem tome teže. U nas je partokratija apsolutno raširena i nesumnjivo dominantna. Taj fenomen više prepoznaju žrtve partokratije nego društvene nauke koje okreću glavu na drugu stranu. U svetu, pa i ovde.
sociolog
Srećko Mihailović
objavljeno: 08.03.2011.
