Izvor: Politika, 15.Mar.2011, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pripazite na ponašanje, molim vas
Događalo mi se da se ljudi nekada i naljute na mene kada insistiram na svojoj ideji o ljubaznosti
Kao mali često bih dobio pokoju ćušku. Zaboravio bih da kažem „molim vas” (ćuška). Izostavio bih da kažem „hvala” (opet ćuška). Ponekad bih uleteo u nečiju sobu bez kucanja (ćuška – ćuška). Tako sam naučio manire i kako da se lepo ponašam, u Americi sredinom šezdesetih i sedamdesetih godina, koje su, kako kažu, bile godine u kojima sam se razvijao. Nakon >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekoliko miliona ćuški, počeo sam da shvatam.
Sve je postalo mnogo lakše pošto sam naučio ovu lekciju. Ljudi su me više slušali. Moji roditelji su se više smejali. Dobijao sam čak i neki poklon više za Novu godinu i rođendan. Čuo sam ljude kako kažu: „jao, kako je FIN dečak”, „kako je PRISTOJAN dečak”. Išlo mi je super sve dok nisam napustio Ameriku. Tada su stvari počele da se komplikuju...
Navika da se bude pristojan zasnovana je na ideji da se pokaže poštovanje prema čoveku sa kojim razgovarate. Ne kao poštovanje koje ima učenik prema učitelju, ili neki lojalan podanik prema svojoj kraljici, nego više kao neki osnovni nivo obostranog poštovanja u razgovoru koji lagano prelazi preko nekih neravnina. Kada kažemo: molim vas, hvala, i molim i drugi put – pokazujemo da cenimo osobu sa kojom pričamo toliko da nam je stalo do njenih osećanja. Iako sam ja morao da naučim ta pravila na silu, ideja civilizovanosti i učtivosti se takođe uklopila u njih.
Onda sam stigao u Beograd.
Ovde učtivost nije nepoznata. Srpski jezik sadrži sasvim dovoljno fraza i formi da je moguće normalno voditi učtiv razgovor. Ali ne koristi se na isti način, ni u isto vreme, ni sa istim ljudima kao u američkom engleskom. U krugu porodice, na ideju o manirima gleda se jako sumnjičavo. Tumači se kao izveštačeno i neprirodno, nepotrebno a ponekad čak i uvredljivo ponašanje.
Često se događa da se imperativ koristi bez ikakve pristojnosti: „Daj mi to!” „Zatvori vrata!” „Dođi ’vamo!” U svim ovim primerima (slučajno) bih ubacio ,,molim vas” kao način da ublažim određenu komandu. Značenje koje se ispod toga krije ide nekako ovako: ,,Nije moje da vama bilo šta naređujem ali bio bih vam veoma zahvalan kada biste zatvorili vrata. Molim vas”.
Sve više počinjem da mislim da je reakcija anglosaksonskog društva na takvo ponašanje određena nesigurnost. Pribojavamo se da li su naše dobre namere i osećanja shvaćeni kako treba. Tako da moramo da ih naglasimo dodatnim rečima.
Ovo je takođe pokazatelj ekonomije ovog jezika koju mi nemamo u engleskom. U srpskom jeziku, ne traćimo vreme na pristojnost i učtivost koji se kriju iza naših „molim vas” i „hvala”. Oni se podrazumevaju. Oni su implicitni . Zašto traćiti reči na nešto što ne mora da se kaže? Možda je to razlog zbog koga u srpskom jeziku ne modifikujemo reči: ne postoji ni određen ni neodređen član, molim vas, već smo dovoljno rekli.
Po navici nastavljam da zahvaljujem svima. Prodavcu, konobaru, prijatelju, detetu, doktoru, bilo kome sa kim pričam. Pa čak i policajac koji mi napiše kaznu za parkiranje dobije ljubazno „hvala” pre nego što se okrenem i odjurim od njega.
Događalo mi se da se ljudi nekada i naljute na mene (ja barem mislim da je neko ljut na mene kada diže svoj glas) kada insistiram na svojoj ideji o ljubaznosti. Ne volim kada ljudi ulaze u moju kancelariju nenajavljeni – želeo bih da kucaju na vrata. Naravno, oni to ne rade.
A sada svima koji bi mi rekli da je totalno beskorisno što sam čitavu kolumnu posvetio beznačajnoj temi imam samo ovo da kažem:
Mnogo vam hvala.
Amerikanac u Beogradu
(Prevela: Jovana Spaić)
Kris Farmer
objavljeno: 15.03.2011.
