Izvor: Politika, 08.Feb.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prilog za jednu srpskohrvatsku mitologiju
Za mit nije važno da li je istinit ili lažan, važno je da se u njega veruje. Ovaj mit govori o bogu mržnje Srba i Hrvata. Taj bog je snažan i debeo jer je pojeo mnogo nevinih žrtava
Narod kaže da u teškim vremenima komšija vredi više od brata. Ono što važi za pojedince važi i za zemlje. U tmurnim vremenima koja se naziru na horizontu bolje će proći narodi koji nisu raspolućeni unutar sebe i koji nemaju neprijatelje u svom okruženju. Najbolje će proći oni koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su jedinstveni u želji da umesto neprijatelja na granicama imaju prijatelje.
Sticaj istorijskih okolnosti ostavio je Srbima unutrašnje deobe i nesređene račune sa gotovo svim narodima koji ga okružuju. To nasleđe predstavlja opravdanje za delanje slabih i niskih, a izazov za one koji vide dalje i žele dobro svom rodu. Ono što važi za Srbe, manje-više vredi i za druge na ovim prostorima.
Nakon krvavih devedesetih u koje su niski uvukli slabe, na vlasti su se smenjivali svakojaki. Nezavisno od toga, obični ljudi su povezivali pokidane veze na raznim poljima pa su tokom poslednjih nekoliko godina stvoreni uslovi da odvažni državnici Srbije i Hrvatske naprave odlučne korake ka pomirenju preko jedne od najdubljih provalija.
Uprkos tome, ili baš zbog toga, deo kreatora javnog mnjenja čini sve da, iz samo njima znanih razloga, osujeti stabilizaciju odnosa na ovim prostorima. U praksi ima mnogo primera. Jedan se dogodio nedavno na evropskom prvenstvu u rukometu.
Ovde, međutim, neće biti reči o takozvanim huliganima. Nesrećnim izvođačima radova neka se bavi pravosuđe. Poučnije je pokazati kako se pomoću vešte manipulacije glasinama, strahovima i glupošću podstiče netrpeljivost među ljudima i lomi krhko poverenje među narodima. Naravno, sve je već viđeno, ali tajna ove manipulacije je baš u tome da čestim ponavljanjem postaje uverljivija.
Dan pre nego što je došlo do serije napada na hrvatske navijače na njihovom povratku iz Novog Sada, jedan list je objavio tekst pod nazivom ,Hrvatski navijač udario dete. Iz teksta, čiji je naslov veći od sadržaja, ne vidi se kako se zove dete, a ni kako se zove napadač. Ne zna se da li je dete povređeno, ni da li je policija reagovala i ko su očevici događaja. Nije jasno kako se, ni gde napad dogodio. Dakle, zbogom činjenice. Moglo se, međutim, saznati da je reč za one koji to nisu iz naslova shvatili, o kukavičkom činu i smišljenoj provokaciji. Napadač je, kaže se, „fizički nasrnuo na orla Tasu”. „Ispod odore u bojama državnog tima” bio je „nedužni dečak”, „dete ne starije od 15 godina zaduženo za stvaranje pozitivne energije”. Ali hrvatskom navijaču „do atmosfere nije stalo. Došao je u Novi Sad drugim poslom...” Očigledno da tuče nedužnu decu i ponižava simbole državnog tima Srbije. Pošto se ne zna o kom je hrvatskom navijaču reč, onda, naravno, može biti bilo koji.
Prostodušan čovek posle ovakvog teksta ne može ostati ravnodušan.
Mada mizeran po kvalitetu, članak je izazvao buru odjeka i reagovanja. Kada se saberu svi komentari i „(dis)lajkovi” na forumima medija koji su tu vest preneli, ispada da je više hiljada ljudi reagovalo na ovu glasinu. Kažem glasinu jer je reč o informaciji koju je nemoguće proveriti. Glasine upravo počivaju na poluistinama i teško proverljivim informacijama. One su smišljene da izazovu tačno određeni efekat računajući prvenstveno na emocije i predrasude primaoca poruke.
Zaista, emocije su uzavrle i tek su ih sneg i mraz nakratko ohladili. No, njihov pun efekat tek se očekuje. On će nastupiti kada srpski navijači ponovo budu napadnuti u Hrvatskoj. Nasilje opravdava i podstiče nasilje i tako u nedogled. Naravno, kada bi nasilje ostalo u zatvorenom krugu onih koji u njemu strastveno uživaju problema ne bi bilo, ali tada verovatno ne bi ni bilo nasilja.
Stvarni cilj organizovanog nasilja jeste da pogodi nevine žrtve i stvori mit. Bez nevinih žrtava nema mita. Mit je, između ostalog, priča o nadvremenskom poretku stvari. Prinošenje nevinih žrtava gradi mit o večitoj omrazi između Srba i Hrvata. Taj mit uči da je tako bilo od postanja i da drugačije ne može biti. On objašnjava neobjašnjivo. Za mit nije važno da li je istinit ili lažan, važno je da se u njega veruje. Ovaj mit govori o bogu mržnje Srba i Hrvata. Taj bog je snažan i debeo jer je pojeo mnogo nevinih žrtava. Moć ovog mrzboga ispoljava se u tome što pruža utehu i oprost onima koji su okrvavili ruke i olovke i što štiti od jugoslovenske aveti duše građana pokornih.
Ako neko, poput predsednika Tadića i Josipovića, bogohuli to je samo zato što je mrzbog oslabio. Da bi ga ojačali, njegovi paranoični prvosveštenici podstiču na nove nevine žrtve. Njihov oltar su mediji, a od takozvanih huligana stvaraju svete ratnike.
Pokazalo se da je najtragičnija žrtva poslednjeg talasa ludila domaći rukometaš Šešum. Razumnima je to dovoljno naravoučenije, ostalima neka je mrzbog u pomoći.
Vladimir Vuletić
objavljeno: 09.02.2012.
