Izvor: Blic, 19.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priče koje diraju dušu
Čuveni mađarski reditelj Ištvan Sabo (69) došao je na 14. evropski filmski festival na Paliću da primi nagradu „Aleksandar Lifka" koju Festival daje za izuzetan doprinos evropskom filmu. Ovaj blagorodni gospodin i nesuđeni doktor jedini je reditelj iz Mađarske koji je osvojio „Oskara" za strani film („Mefisto", 1982). Sabo je dobio i preko 60 međunarodnih filmskih priznanja, uključujući i nagrade u Kanu (nagrada žirija za „Poručnika Redla", 1988) i Berlinu (nagrade >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za režiju za „Draga Ema, slatka Bobe", 1992. i za „Pouzdanje", 1980), a 1996. njegova TV serija „Stogodišnji bioskop" donela mu je Pulicera.
Ištvan Sabo je snimao filmove i na engleskom jeziku („Sastanak sa Venerom", 1991, „Kao Džulija", 2004), da bi se svojim najnovijim filmom „Rođaci" (2006), neki bi rekli, vratio kući i mađarskoj kinematografiji, premda Sabo ističe da on nikuda nije ni odlazio, jer je sve svoje filmove snimao u rodnoj Budimpešti. Bez obzira na jezik kojim govore, njegovi junaci su mahom ljudi sa slabostima i moralnim problemima koji se tiču svih nas, a njegove priče su ljudske i tople, „jednostavne priče koje mogu da se dogode bilo gde na ovoj planeti", kako Sabo kaže.
Ima li neka priča koju još niste ispričali, a za kojom žalite što je neispričana?
- Ja dolazim iz Mađarske i u svom kratkom životu (a svaki život je kratak!) iskusio sam toliko toga. Svi mi, naročito sa ovih srednjoevropskih prostora, nosimo u sebi bezbroj priča, ali, nažalost, ne možemo ih sve ispričati.
Da li mislite da evropska kultura zaista postoji ili i ona, poput Evropske unije, počiva, manje ili više, na političkim interesima?
- Sva kultura sa ovih područja počiva na tri stvari: na Bibliji, na grčkoj demokratiji i na rimskom pravu. Evropska kultura je jedno veliko polje, svuda isto, ali na kojem uspeva različito cveće... Problem je što tom cveću treba voda da preživi, a nisu svi blizu izvora. Kultura jeste lokalna stvar, ali divota je u tome što kompozicija svih tih različitih mirisa, boja i oblika čini evropsku kulturu. Ako ubijete bilo koju vrstu cveća, i evropska kultura će umreti.
Postoji li neki mladi evropski autor čiji vam se rad posebno dopada?
- Mlad? Ingmar Bergman, Mikloš Jančo (smeh)... Ima mnogo talentovanih mladih ljudi, ali oni su odrasli na potpuno drugačijim vrednostima od onih na kojima je odrastala moja generacija. Mi smo prvo naučili maternji jezik, kojim smo se služili da zapisujemo stvari, a onda smo učili filmski jezik.
Mladi ljudi, rođeni u vreme TV, kompjutera i drugih hajtek čuda, gledaju u ekran još od kolevke, a deca danas prvo nauče da kažu „koka-kola" pa tek onda mama ili tata. Oni maternji jezik uče preko tih sredstava za komunikaciju, vizuelnih slika, reklama, spotova..., a posle toga se uče jeziku reči i pisanja. Filmovi mladih autora su zato potpuno drugačiji i koriste sasvim novi jezik za novu generaciju. Postoji, dakle, veliki generacijski jaz. Ali bitno je da ima mnogo mladih talentovanih ljudi koji mogu da dopru do svojih vršnjaka.
Rekli ste da veoma verujete u film kao u komunikaciju. Verujete li uprkos činjenici da više od osamdeset odsto današnjih filmova predstavlja čistu zabavu, a sasvim retko priliku za dijalog i preispitivanje?
- Kada je Gutenberg počeo, sigurno je i sam prvo štampao neka obaveštenja, a tek kasnije je na red došao Čehov. Film je ipak mlada umetnost i vremenom će se naći neki fantastični autor koji će ispričati neku složenu priču koja nudi i stvari koje pominjete. Sedite pokraj jezera, zabacite udicu i čekajte. Siguran sam da će riba zagristi. Bioskopi nikada neće prestati da postoje, kao što ni pisana reč ni posle više od pet vekova nije ugrožena novim tehnološkim napretkom. Da li će za 20 godina ljudi imati ekrane veličine bioskopskih platna u svojim domovima, da li će gledati filmove preko interneta ili ići u bioskope držeći se za ruke, nije ni od kakvog značaja. Danas svako može da kupi kameru kakvom je Bergman snimao filmove, ali, izvinite, samo je jedan Bergman.
Dobijanje nagrada za životno delo uglavnom podrazumeva i podvlačenje nekih crta i svođenje bilansa. Da li ste zadovoljni onim što ste postigli u svojoj karijeri?
- Ne mislim o tome, ne mislim o sebi kao nekoj važnoj osobi. Možda to ima neke veze sa mojim poreklom. Moji preci su bili doktori i uz njih sam naučio šta je život i koliko je to krhka stvar. Važnije je biti zdrav nego biti poznat. Srećan sam svaki put kada dobijem nagradu, naravno, to je bolje nego ne dobiti je. To je kao kada pohvalite domaćicu za izvrsnu supu. Naravno da prija, ali to je sve. Moja prava nagrada je kada sam zadovoljan svojim radom, kada mirno mogu da odgledam neki svoj film nakon godinu dana bez nerviranja što nešto nisam uradio drugačije.
Ali vaši filmovi ipak dopiru do ljudi, diraju u dušu?
- Ja sam veoma srećan ako je tako, jer film je moj posao, moja želja i moj san. Ali ja na to gledam kao na bilo koji drugi posao, kao na posao doktora ili učitelja. Trudim se da to uradim kako valja. Ako ne doprem do publike, to smatram ličnom greškom. Ja radim da bih ljudima ispričao priče koje će rado poneti kući; možda i misliti o njima; možda ih čak, na neki način, utkati i u svoj život.
Kultura kompromisa
Kako vidite evropsku budućnost, nadate li se boljem sutra i na čemu zasnivate takvu nadu?
- Na kulturi kompromisa. Kompromis je velika stvar, to sam naročito naučio u svojoj profesiji. Kada snimam, svakodnevno radim sa sedamdesetak veoma talentovanih ljudi, sa vrlo različitim energijama, koje se ponekad sukobe do te mere da nastane haos. Moj posao je da stanem između i sprečim ih da se međusobno ne poubijaju (smeh). Ključ svega, ključ za bolje sutra, jeste u kompromisu.
