Izvor: Blic, 31.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pričamo o pravdi, a lopovi slobodni
Pričamo o pravdi, a lopovi slobodni
Nemoj samo da me pitaš kako se osećam godinu dana posle petog oktobra, to je prvo pitanje svih stranih novinara koji dolaze u Srbiju. Ovim rečima je Borka Pavićević, direktor 'Centra za kulturnu dekontaminaciju', rečito pojasnila poziciju ustanove koju vodi već deset godina, ali i svoju lično. Jer, kako kaže, 'interesovanje stranih medija za naš rad uvek je postojalo kao što se nastavlja i danas, zato što je naš rad usmeravan u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pravcu negovanja onih vrednosti koje nisu bile podržane od establišmenta'.
Neposredan povod za ovaj razgovor je poslednje talasanje koje je prošle nedelje u Zagrebu izazvalo gostovanje predstave 'Zmijin svlak' Slobodana Šnajdera, rađeno u produkciji CZKD. Prvi put posle deset godina zabrane igranja u Zagrebu, komad ovog poznatog hrvatskog dramskog pisca je izvela trupa iz Beograda. Borka Pavićević o tome kaže: 'Glavno pitanje naše stvarnosti danas jeste kako ispraviti te perverzije, odnosno kako te nenormalne situacije napraviti nenormalnim, a normalne normalnim. Pojavio se jedan komentar u vezi sa tom predstavom u Zagrebu, da mi igramo na hrvatskom. Pa, uvek smo je igrali na jeziku kojim je ta drama pisana, kao što se i Krleža uvek igrao na jeziku kojim je pisao. Kada, međutim, ljudi izmišljaju državu, oni izmišljaju i jezik koji se ne da izmisliti. Šta hoću da kažem? Na svim stranama su izostavljeni neki pisci, na primer u udžbeniku mog deteta piše da je Ivan Cankar pisao pod uticajem Austrougarske, vidite kako je prošao Andrić, Krleža, Crnjanski, Meša Selimović. To su strašne stvari sa dugoročnim dejstvom. Ljudi misle - strašno je kada padne most, jer se to vidi. To jeste strašno, ali je mnogo strašnije kako su prošli veliki jugoslovenski pisci. Svaki od njih je oštećen upravo za onu meru u kojoj su bili kritični prema svima. I sve se to, naravno, čini u ime tradicije'. U kom smislu?
- Na ovim prostorima tradicija je služila samo kao sredstvo za političke obračune. Evo, sada možete očekivati ljutu raspravu o Njegošu. Ako Srbija i Crna Gora teba da se sada nešto spore, onda se kao najpreče nameće pitanje čiji je Njegoš pisac. Ali, ne dokazujemo mi čiji je Njegoš pisac, nego kome vile pripadaju. I, to je kao princip bilo najsramnije od svega što nam se ovih trinaest, četrnaest godina dešavalo. Nije, dakle, reč o Svetom Savi, već o divljoj gradnji. Kultura i tradicija samo služe za prelazak socijalističke u komunističku ili tranzicionu svojinu, za preuzimanje Briona, za preuzimanje Dvora, a usput stradaju Crnjanski, Andrić, Šnajder. To je sramota. S obzirom na početak razgovora i pomenuti oktobar, da li je CKZD sada u poziciji 'Otpora' ili Nato pakta? Ko je sada ciljna grupa, šta se dekontaminira?
- Bilo bi vrlo dobro da smo mi uspeli da promenimo nešto ozbiljnije i da kažemo 'deset godina Centra dalo je te i te rezultate'. Treba, međutim, pogledati šta se dešava u Srbiji danas. Jesmo li mi prestali da pljujemo ljude, da se ponašamo loše, da negujemo loše kulturne trendove? Po mom mišljenju - nismo. Ja se pitam šta će se desiti ako hiljade radnika ostane bez posla i izađe na ulicu sa uverenjem da su za njihov pložaj krivi, recimo, Jevreji, Muslimani ili gradonačelnica.
Ipak, čini se da je vlast tačno imenovala izvor krize, da je označila gde su problemi i da nema realnog opravdanja za tu vrstu projekcije?
- Bilo bi jako dobro kada bi to bilo tako. Ideološki plan se lako probija napred. Podsetimo se samo ovog Đelićevog miša. Pod dekontaminacijom se, međutim, podrazumeva mnogo toga, kao, na primer, da li je naš grad u odličnom stanju, da li su ulice sređene. Da li je to ideološko ili komunalno pitanje?
- To je kulturno pitanje. Kod nas se sve vreme vodio rat između elita, unutar elita koje su pošteđene svoje istorijske odgovornosti, dok se stalno govori o narodu kao o beslovesnoj masi koja je kriva za ovo ili ono. Na opasku da se možda sada preteruje kada se ukazuje na govor mržnje i opasnosti koje mogu odatle doći, ja podsećam da je i devedesetih bilo dosta ljudi koji su takođe govorili da to nije tako, da to nije moguće i da se to neće dogoditi. Drugo, kako je moguće da se ponovo čuju iste one reči od pre desetak godina, za koje smo mislili da se više neće čuti. Čovek može da podnese mnogo stvari, kao što je manjak demokratije i slično, ali postoje stvari koje se ne rade. Fašizam je nešto što je jedanput osuđeno u istoriji. Kažete li da ovde postoji fašizam?
- Ja ne govorim o tome šta ko radi na ulici. Postoje, međutim, ljudi za koje je u ovom trenutku glavno pitanje dokazivanje istorijskog diskontinuiteta. Da se pokaže u kojoj meri je takozvani Titov period odgovoran za ovaj rat. Međutim, odgovornost se mora utvrditi, ne zbog toga što je to nekome naspelo, već zato što se bez toga ne može normalno živeti. Zbog toga što se ne može ništa manje uraditi dok se ne uradi ono što je veliki problem. Kako, recimo, društvo može da se reši korupcije, ako već jednom ne uhvati te ljude. Kako će da kažu lekaru ili učitelju, da ne uzima dvestotine maraka mita, ako ja danas ne umem da pročitam u novinama cifru koju je, kažu, neki ekstraprofiter uzeo. Šta je pravda u onom opipljivom smislu, ako ne to da lopov bude uhapšen? Običan čovek može da podnese nemaštinu, lošiji standard, ali nepravdu ne može. On mora videti da je neko kažnjen, da se nešto namiruje, jer bez toga nema oslobođenja. Nedavno ste odlikovani francuskom Legijom časti. Šta znači danas čast?
- Čast danas ima uglavnom literarnu konotaciju. Kako se kaže u 'Ričardu Drugom': 'Neka tvoja čast večno živi, u njoj ćeš živeti, u njoj ćeš umreti'. Uz sve to, mene uopšte taj događaj i dodela Legije časti podseća na Francusku revoluciju, na uspostavljanje civilnog društva o kome mi govorimo. Na uspostavljanje onoga čemu svi u Evropi težimo - slobodi građanina od države. Drago mi je da su neke vrednosti ponovo sa nama, ali mi je najdraže to da je ovo sredina koja je bila na strani pobednica i antifašističkih sila. U najjednostavnijem smislu, taj gest je uspostavljanje kontakta sa svetom sa kojim smo sedeli u istom društvu, posle jednog zaista tragičnog perioda. Mi smo ovako prošli upravo zbog toga što smo zanemarili tradiciju antifašizma, a savremena Evropa se formira upravo na toj tradiciji.
Željko Jovanović
