Izvor: Blic, 29.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča u kojoj se srećete sa sobom
Priča u kojoj se srećete sa sobom
Zvaničan početak rada Nove scene 'Zvezdara teatra' zakazan je za večeras u 20 časova kada će premijerno biti izvedena predstava 'Doktor Šuster'. Reč je o najnovijem komadu Dušana Kovačevića koji je, kao što smo i navikli, pisac sam režirao. Na pitanje kako je došlo do ovog spoja zanimanja i titule u naslovu Dušan Kovačević kaže: Naslov na prvi pogled ili na drugo čitanje, ima nekoliko značenja. Može se pomisliti kako je reč >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o prezimenu, zanatu ili o blagoj ironiji. Međutim, to je priča o čoveku koji je nekada, u mladosti, učio šusterski zanat kod svog oca, potom je završio medicinu u Beču, gde je danju učio, a noću pendžetirao cipele. Iz te priče saznajemo da je njegova porodica nestala, da je ta tradicija nestala. I jednog dana, kada je već počeo poprilično da zaboravlja, vratio se u svoju mladost.
U komadu stoji da je sreo sebe?
- Sreo je sebe u svojoj priči i u nekim vremenima koja su mu nepotrebna i on ne zna kako da ispuni taj deo, taj ostatak života. I onda on komšijama pendžetira cipele, jer su osiromašili. To je ,naravno, samo jedna od četiri priče u komadu, i priča o jednom od osam likova koliko ih ima. Ja sam, u stvari, pokušao da napravim jednu dramaturšku pletenicu u kojoj se osam likova upletu i na kraju, kao u muzici, završe u istom tonalitetu. Jedna od karakteristika vaših drama se sastoji u činjenici da one 'kreću' iz nadrealne situacije. Ovaj put, čini se, nije tako?
- Princip koji sam ja učio od majstora ovog zanata, ispisivanja dramskih tekstova, glasi da je uvek u suštini svakog teksta istnita priča. Čak i u 'Godou', koji je otvorio pravac avangardne drame, sam čin čekanja je istinit, sve ostalo nije tačno. Na žalost, mi smo danas u situaciji da posle šezdeset godina komunističkog terora krećemo iz početka. Ali taj strašni teret koji je ostao, apsolutno u svakoj kući, u vidu uspomena, u vidu sećanja u vidu ljudi koji su nestali, taj trag je kao teška bolest. I mi za ovih šest, sedam meseci samo učimo da hodamo. To su prvi koraci koji su, kao što je normalno posle teške bolesti, nesigurni i teški. Nama će biti potrebno mnogo vremena da prvo poverujemo da smo živi. A onda će doći sledeće pitanje, šta ćemo sa životom. Da li je 'Očenaš', koji preporučujete junacima kao izlaz, neka vrsta medicine za ovo vreme?
- Apsolutno tačno. Medicina je sve ono što pre svega leči dušu. Ja verujem da devedeset posto bolesti nastaju kada čovek sruši ravnotežu u sebi, kada sruši ubeđenje da je život vredan i da ima smisla. Ta scena kada Doktor 'Očenašem' demontira bombu jeste zapravo priča o tome da svako od nas treba da ga zna, jer mu se može desiti da mu jednog dana, u najkritičnijim trenucima života, zatreba. To nije priča o religioznom činu, već priča o kulturi. To je priča o onome da se Deset božjih zapovesti ispoštuju, pa ako ne mogu svih deset, hajde da se dogovorimo barem za prvih pet. Vremenom ćemo valjda prihvatiti i ostale. Ovom narodu se desilo sve što mu se desilo od kada je Sveto pismo zamenio komunistički manifest. Sasvim bi bila drugačija priča da je opstala jedna građanska klasa koja se tek začela u Srbiji, između ona dva rata, u onom prošlom veku. Da je to bilo, mi bismo danas bili u pravom smislu deo velikog sveta.
Jedan od junaka vašeg komada je novinarka koja, kao pripadnik jednog esnafa, nije najbolje 'prošla' u vašem najnovijem komadu?
- Na žalost, niko nije imao šansi da prođe bolje ako nije bio s druge strane zakona. A tu počinje priča o nečemu drugom. Ti koji su to sve radili, otići će tačno tamo gde su slali sve te ljude. Međutim, mene njihove kazne ne zanimaju jer znam da naših dvanaest godina nikada neće biti vraćeno. Koliko god budu kažnjeni, biće malo. Uporno ste odbijali da poverite prvu režiju svog novog komada rediteljima, zanatlijama. Ovaj put međutim, vi ne samo da niste ukazali poverenje rediteljima, već ste kao asistenta režije angažovali još jednog pisca?
- Boža Koprivica je čovek s kojim ja mnogo godina igram fudbal. A ja verujem ljudima koji dobro igraju fudbal. On mi je asistent režije i za tri meseca smo zajedno prošli kroz jedan izuzetno težak posao. Dok ste probali predstavu, u 'Zvezdara teatru' je završavana izgradnja Nove scene. Logično pitanje je kako vam je to pošlo za rukom?
- Ne znam kako to da kažem, da li se pozorište gradilo usput dok smo mi radili predstavu ili smo mi usput radili predstavu. Biće da je tačno i jedno i drugo. Ipak, napraviste pozorište?
- Kada čovek nešto hoće, i zna da to što čini ima neko veliko značenje koje nije samo lično, onda je motiv takav da može da se izdrži i ono što u principu nije moguće. Moram reći da je ovo pozorište sagrađeno pre svega zbog izuzetnog entuzijazma ljudi koji rade u njemu. Pre tri godine, posle jedne majske kiše kada je hol pozorišta plivao u vodi, mi smo se pogledali i pitali se hoćemo li da se razilazimo ili da uđemo u avanturu građenja. Dogovorili smo se da krenemo pa dokle stignemo. Zašto je u ovom komadu 'Očenaš' najvažnija scena? Bilo je tokom izgradnje sto prepreka i mnogo situacija kada smo pomišljali da nam nema spasa, a onda su se uvek pojavljivali neki dobri ljudi koji su omogućavali da se završi jedan nivo, pa još jedan. Slučajno?
- Siguran sam da nisu slučajno dolazili. Ništa u životu nije slučajno. Moram da naglasim da nije bilo tehničkog direktora Nenada Brkića , ovo pozorište ne bi bilo završeno. To je čovek koji je sposoban da od jednog napravi tri dinara. Ako nemate takvog čoveka koji ume da gradi i po tri meseca bez para, onda vam ništa ne vredi. Stali bismo da se u jednom kriznom trenutku - kada smo potpuno ostali bez dinara i kada sam se ja lomatao po mitinzima i nisam mogao ni od koga da zatražim ništa - nije pojavio čovek koji nas je izvukao iz provalije. Njegovo ime je Zoran Trifunović. Pomenuo sam samo njih dvojicu. U programu ćemo pomenuti sve ljude koji su dali od sto maraka, pa naviše. Željko Jovanović
