Izvor: Blic, 07.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o ženstvenosti
Priča o ženstvenosti
Uvek se osećam zbunjeno kad moram da objašnjavam ono što sam bojom i linijom snažno doživela... Mnogi se pitaju zašto insistiram na štafelajskoj slici na svakoj mojoj izložbi. Čulnost koju isijava štafelajska slika je nezamenjiva... Sve što je čulno uzbudljivo jeste savremeno - kaže za 'Blic' slikarka Ljubica Radović.
U Galeriji Centra za kulturni razvitak Beograda, 19. avgusta otvarate izložbu slika koje su do sada bile izlagane >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Nemačkoj i Grčkoj.
- Da, u toj galeriji, koju s visokim umetničkim zahtevima vodi istoričar umetnosti Mirna Gavrilov pokazaću jedan slikarski stav u odnosu na ženstvenost.
Otkud ta tema i koji je to stav?
- To je u stvari jedan idejni gest koji potiče iz grčkih misterija. Većina slika nosi naziv 'Eleusinske vaze'. Od ‘84 kada sam imala stipendiju Grčke vlade i bila u Atini bavila sam se posmatranjem i crtanjem grčkih vaza. Puno sam o njima čitala. A i one su na mene delovale svojim oblicima, ornamentom koji sam kasnije i na ćilimima pratila, kao priču o ženstvenosti. Slikajući vaze ja slikam ideju o prolaznosti, o nepostojanosti predmetnog. Osim toga, tom linijom-šarom koja objašnjava vazu dotičem gusto tkanje sveta. Lakše bi mi bilo da vam pričam o Romen Rolanu i Indiji, nego o mojim slikama.
A zašto baš o Romen Rolanu?
- Zato što je on mnogo pre nas razmišljao o preplitanju-dopunjavanju misli istoka i zapada. O značaju ženskog i muškog principa. Inače, fascinira me njegova sledeća recenica: 'Izdaja vojne tajne je visoko moralni čin'.
Umesto rata i mržnje, rast čoveka u ljubavi!
- Da, zato ja najviše volim Beograd u kome mogu sresti ličnosti kao što su slikarka Dragana Jovčić, istoričar umetnosti Milena Marjanović, pesnik Đura Radaković, književnica Ljubica Arsić, slikari Bora Iljovski, Vesa Drašković, Boban Roksandić, Nebojša Zdravković, Vesna Milunović, Zoran Blagojević, saksofonista Zoran Rašković… Oni čine moj grad. To su lica Beograda. Ne smejem se nigde kao sa njima.
Je li to razlog što se posle brojnih putovanja uvek vraćate u Beograd?
- Jadni su gradovi koji njih nemaju (smeh). Ali, Amsterdam ima Oliveru i slikara Tafila. Za Oliveru me vezuje izuzetno dugogodišnje prijateljstvo. Zahvaljujući Oliveri Petrović van der Lev, mi možemo da čitamo izvrsne prevode holandskog književnika Jeruna Brauersa, a ja imam sreću da pravim bibliofilske knjige istog autora sve družeći se sa Oliverom. A kad kod Tafila Musovića, koji će u septembru izlagati u Beogradu, u Amsterdamu jedem vanilice, opet sam na svom terenu.
Vratimo se na vašu skorašnju izložbu. Slike i akvareli koje ćete predstaviti u Beogradu iz različitih su godina. Stiče se utisak da vas tema ženstvenosti ne napušta. Vraćate joj se.
- Da ja se upuštam u istraživanje onoga što žensko oko koje gleda - slika i analizira. Naše vreme i postavlja takve zahteve. Zar ne? Slika žene gledana okom muškarca je mnogo više zastupljena u istoriji umetnosti. Žena će toj slici dodati novo. I time će njena slika sebe promeniti. Umetnost i doživljavam kao stanje budnosti. Svaki umetnik, svaki kreativan čovek zna na šta mislim. Oni koji spavaju, probudiće se. Umetnici im pripremaju novi svet, svojim pitanjima. Setimo se da je Tagora hteo da osnuje univerzitet na kome bi zajedno studirali Evropljani i Indijci. Samo doticanje ideje je dovoljno.
Još prošle godine na vašim slikama koje smo videli u Galeriji ULUS dominirali su ćilimi. Da li paralelno slikate ćilime i vaze?
- Kao što rekoh, u tkanju ćilima, u ornamentici, prepoznajem živo tkivo sveta. Kao i na površini vode. Kad slikam talase takođe vidim svetlucavo preplitanje materije života. To što od mene i vaza traži da bude zabeležena, doživljavam kao neki imaginativni prozor sa pogledom na individualni život. Zaboravljamo da svet čine izgrađeni ljudi, sa opažanjem deteta. To su dečje duše u odraslom. Ako ih ne sačuvamo u sebi, propadamo. Milena Marjanović
