Izvor: Politika, 10.Jan.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o pričama
Šta je zajedničko ličnostima koje su obeležile noviju srpsku političku istoriju? Bez dvoumljenja reklo bi se to što je svako imao svoju veliku ideju koja je zavela mase
Ako je suditi po istraživanjima javnog mnjenja, impresivno deluje podatak da više od 40 odsto ljudi u Srbiji danas veruje da je zemlja na dobrom putu. Nesvakidašnji su i podaci o podršci građana strankama i političarima. Razlika u rejtingu između dve prvoplasirane stranke odavno nije bila gotovo dvostruka. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mada je u međuvremenu bilo dramatičnih uspona, podaci o popularnostiprvog potpredsednika vlade i poverenju koje ima u javnosti uporedivi su jedino sa uspenijem Slobodana Miloševića krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.
Mada je nezahvalno porediti ljude, a posebno političare, interesantno je pitanje šta je zajedničko ličnostima koje su obeležile noviju srpsku političku istoriju? Bez dvoumljenja reklo bi se to što je svako imao svoju,,priču”, odnosno veliku ideju koja je imala snagu da zavede mase. Nisu to, dakle, bile prazne priče, oni ciljevi i zadaci obavezni u svakom stranačkom programu ili ekspozeu mandatara za sastav vlade, već oni specifični pozivi koji pogađaju narodna osećanja i bude nade.
Milošević je imao više priča, ali glavna koja ga je učinila vođom bila je buđenje i podizanje nacionalnog dostojanstva. Ostale priče – o očuvanju Jugoslavije, švedskom standardu, zaštiti srpskog naroda itd. nisu bile autentično njegove. U izvesnom smislu one su predstavljale pomoćne padobrane koji su usporili sunovrat nakon što je glavna priča doživela krah.
Paradoksalno, političar kome je pričanje priča bio posao i koji je znao, možda, najlepše da priča – nije imao svoju veliku „priču”. U najboljim danima Vuk Drašković je mogao samo da žali što je njegovu priču Milošević već ispričao. Pored toga, ideja s kojom je on pokušavao da se nametne nije imala univerzalni karakter. Obraćao se samo jednom delu davno poražene Srbije, a i tu je bio nedosledan.
U istoriji Srbije ostaće zabeležen i čovek koji nije stigao da ispriča svoju priču. Đinđića su ubili u vreme kada je njegova priča tek nastajala. Nikada nećemo saznati da li bi zamisao o promeni nacionalnog mentaliteta, koja je izbijala iz svake njegove reči, ikada naišla na širu podršku. Duga povorka iza njegovog kovčega, koliko daje nadu toliko i onespokojava buduće reformatore kolektivnog duha.
Teško da se iko seća bilo kog intervjua, ili govora Vojislava Koštunice. Međutim, svako zna šta je bila njegova ideja vodilja. Mada je ušao u anegdote, to svakako nije bio legalizam (a ni borba za pravnu državu). Pre bi se moglo reći da je legalizam bio sredstvo za jačanje nacionalnog identiteta i očuvanje teritorija.
Boris Tadić je u politiku došao tiho i ušao u legendu time što je afirmisao zamisao o Srbiji u EU. U tome je u početku bio veoma uspešan jer su svi poverovali u njegovu evropsku priču – i oni koji su želeli evrointegracije i oni koji su im se protivili.
Još uvek je otvoreno pitanje, šta će uraditi Vučić, ali njegova priča će svakako ostati zabeležena. Može li se jednostavnije opisati jedna politička ideja nego u tri reči – borba protiv korupcije.
Zajedničko svim ovim pričama je da su u središtu imale borbu za nekakvu pravdu i priznanje. Sve su bile opšteg karaktera jer su se obraćale čitavoj naciji čak i kada nisu bile u interesu svih. Sve su bile povezane s nekom vrstom obećanja i sve su predstavljene kao borba Davida i Golijata.
Mada se svaka od pomenutih priča vezuje za konkretnu ličnost, pre bi se moglo reći da je tekst već bio pripremljen. Bilo je potrebno samo da se pojavi neko ko će ga pročitati. Priče su pronalazile svoje autore i aktere. Uspeh se krio u tome da se već gotove priče prepoznaju i autorizuju. Zato je, neretko, bilo potrebno, samo nekoliko reči ili rečenica, pa da se narod iznenadi i zadivi nečim što je već bilo poznato.
No, u korenu svake od ovih uspešnih priča obično se krio i izvor budućeg sunovrata. Svi koji svoje priče nisu ozbiljno shvatali, koji nisu znali, ili mogli da se sa njima nose, kao i oni koji su imali nedostojne šerpase, propali su pod teretom svojih priča. Umesto dostojanstva,Srbi su za vreme Miloševića doživeli najstrašnija poniženja. Drašković je svoju priču napustio. Đinđićevi šerpasi su, čast izuzecima, ispoljavali najgore crte mentaliteta koji je on pokušavao da promeni. Koštunica nije imao snage da ispuni svoja obećanja. Tadić je izgubio volju za moć i dopustio da mu priča pobegne. Za Vučića će biti najveći izazov da svoje okruženje obuzda od pošasti protiv koje se bori. Njegova priča će trajati onoliko dugo koliko u tome bude uspešan.
Na sreću, najvažnije priče u Srbiji tek čekaju da budu ispričane. Teško je reći kada će one doći na red i da li je onaj ko će ih ispričati već tu ili još nije ni stasao. O tome će odlučiti same priče.
Vladimir Vuletić,
vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
objavljeno: 10.01.2013.
