Izvor: Blic, 25.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o krvnom pritisku
Priča o krvnom pritisku
Nedavno je pala poslednja klapa filma pod radnim naslovom '120/80', reditelja Radivoja Andrića i scenariste Miroslava Momčilovića.
U ovom ostvarenju satkanom od tri priče igra više od četrdesetak glumaca među kojima ima onih koji uživaju sve simpatije publike i onih koji su manje poznati široj javnosti. U glavnim ulogama su Sergej Trifunović, Marija Karan, Lazar Strugar, Gordan Kičić, Miodrag Fišeković, Boris Milivojević, Nikola >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Vujović, a tu si i Zoran Cvijanović, Boris Komnenić, Srđan Miletić, Boris Isaković, Mlađa Andrejević i drugi. Premijera se, po rečima reditelja Radivoja Andrića, očekuje krajem marta ili početkom aprila. Odgovarajući na pitanje da li film '120/80' liči na čuvene 'Munje' reditelj kaže:
'Naravno, nisu isti likovi, nije ista radnja i čitav niz drugih stvari, ali negde jeste sličan. Po duhu, po vrsti humora, po tome što su glumci i autorska ekipa gotovo isti.'
Šta zapravo znači naslov '120/80'?
- To je normalan krvni pritisak, a u filmu se pojavljuje merač za pritisak. Naime, jedan jedini lik koji pokušava nešto da uradi, dok ga svi zezaju zbog toga, između ostalog prodaje merače za pritisak. Film je sastavljen iz tri priče, a nekako sam u glavi presložio, iako se ne vidi egzaktno u filmu, da su to tri priče o različitim pritiscima. U jednoj je pritisak povišen, ona se dešava u kladionici. U drugoj je snižen jer se u njoj radi o dva tipa koji sede na krovu svoje zgrade i ništa ne rade; njihova životna filozofija glasi: najrentabilniji smo kad sedimo ovde jer nemamo ni prihode ni rashode. A u trećoj, pritisak strahovito varira jer priča prati nepoznatog mladića koji izvodi devojku, poznatu manekenku. Dakle, nema normalnog krvnog pritiska?
-Nema. Definitivno ne. Ali, normalan krvni pritisak metaforično govori da je važno zdravlje. A to je ono najgore. Sve po sistemu: 'Dobro je da si ti meni živ i zdrav a ovo će sve proći'. Pa, čekaj čoveče, to ostalo je život! Naravno, da je zdravlje veoma važno, ali užasno je ako vam je cilj da ste živi i zdravi. Hteli smo da se zevzečimo sa tom tezom ali smo, za kraj, našli bolje rešenje. Nije li to opet priča o bezizlaznoj situaciji u kojoj se nalazi ovdašnja mladež?
- Jeste. To je priča o našem životu, i životu onih koji su još mlađi od nas, koji tek treba da se upuste u neki posao, ljubav, u šta god što život znači. Ali, oni nikako da se upuste. Pokušavam u ovom filmu da deo krivice svalim na njih same zato što na kraju ipak veliki deo stvari zavisi od čoveka samog. Nema veze gde si rođen i kakva je situacija. Odgovornost za sopstveni život u osnovi snosiš sam i ne možeš ti unapred da odustaneš i kažeš ja sam u ovoj bezveznoj zemlji gde niko ništa ne radi, koja je totalno neuređena, prljava i nema ovoga i nema onoga. Ovo je film protiv toga. Da se razumemo, imam puno simpatija za sve te likove, oni su pozitivci, ali na žalost kao i većina ljudi ovde se prepuštaju tokovima. A šta se može uraditi?
- Male stvari. Kad razmisliš šta sve fali u tvom životu ili u tvojoj ulici, da ne idemo dalje, možeš stvarno samo da se uhvatiš za glavu i da sediš kod kuće. Međutim, ne valja početi razmišljanje od globalnih problema, nego od nekih sitnih na koje možeš da utičeš. Sitno po sitno dođe se do krupnog. I najmanji korak je korak. Makar onaj iz igre: 'Care, care govedare', mravlji korak. Možda će onaj ko hoda mravljim koracima jednom hodati slonovskim, ali ako ne hoda ni mravljim sigurno neće ni slonovskim. Dakle, radi se o tome da se čovek i uzme stvari u svoje ruke. Lično nastojim da se tako ponašam, uvek sebi postavljam male i dostižne zadatke. Mnogi smatraju da je ova mlada generacija izgubljena; šta vi mislite o tome?
- Ne, ne mislim da je to izgubljena generacija. Naprotiv, mislim da može od njih nastati vrlo snažna generacija jer su odrasli u uslovima koji su nemogući za odrastanje. Tako da oni sad znaju sve fore. Njih ne može niko da prevari. Samo treba da krenu. S tim što treba nekako da steknu poštenje prema sebi i da krenu u akciju bez zadnjih namera ili prečicom. Oni imaju iskustvo koje je, iako vrlo teško, u osnovi dobro za budući život. Jer, gde god da krenu i bilo šta da rade njima će uvek biti bolje. Zato što od ovoga teško da može biti gore. Kada biste vi kao reditelj režirali ovaj društveni trenutak kako bi to izgledalo?
- Bavim se društvenim trenutkom samo u dokumentarcima. Još za vreme onog bivšeg režima podelio sam to u sebi i rekao: radim filmove koji nemaju baš totalno direktnu vezu sa trenutkom u kome živimo i radim dokumentarce. Sa njima ispunim svoju potrebu da učestvujem u dešavanjima, a filmove, ipak, doživljavam kao neke bajke. Stvarno mi se čini da je besmisleno praviti umetničke filmove o realnosti pošto je ona mnogo jača, teža i surovija. Ovde se, inače, malo rade dokumentarni filmovi. Ne znam zašto, ima toliko tema. Nije tu samo reč o novcu, mislim da je pre u pitanju nedostatak ideja. Kad radiš umetnički film moraš da znaš kraj, da težiš jednoj tački. A ja ne znam šta je tačan kraj ove društvene situacije. Daleko je u svakom slučaju. Nećemo propasti sigurno, samo ne znam koliko će trajati ova priča do neke relativne normale, do 120/80, do normalnog krvnog pritiska pošto je sada pritisak 300/200, a kada treba da se izađe na izbore onda je on 60/70. Niko neće da izađe na izbore. Tatjana Nježić
