Izvor: Blic, 07.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča o beskućnicima, priča o nama
Priča o beskućnicima, priča o nama
Šta znam, nisam bio ni neka cvećka, ali ni ubica. Samo preko dvaes’ puta bio sam uhvaćen na granici. Spavao sam jednom u napuštenom autu, pa, bogami, dvadeset dana. Kažu, ima Boga, i ja kažem, jer sam pobožan, ali, niko me nikada nije zapitao: 'Imaš li ti majku, oca, zašto spavaš tu, treba li ti nešto?'. Ma, sačuvaj Bože! A da pored takvih prođe Bogoljub Karić, rekli bi mu: 'Bog ti pomogao!'
Ovo je deo ispovesti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jednog beogradskog beskućnika, čije su reči utkane u njegov portret autora Milovana Destil Markovića, koji će, uz ostale radove na tu temu, biti pred publikom večeras od 19 časova, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Sat ranije, biće i vernisaž njegove izložbe ženskih portreta pod nazivom: 'Karminke', u galeriji 'Zvono'. Portreti beskućnika nisu klasični portreti, već je na ovim slikama-printovima, iskorišćen fragment njihovog govora, snimljenog, u različitim metropolama. Namerni otklon od predstave figurativnog karaktera, omogućava i tretman fenomena kulta ličnosti i odnosa jednog društva prema reprezentaciji, upotrebi i zloupotrebi takvih vrsta slika. Marković će danas u podne, postaviti na fasadi Palate 'Albanija', kao javnom mestu od istorijskog i političkog značaja, jedan od ovih čitljivih portreta beskućnika, formata 40 puta 8 metara. To je ujedno i najveći do sada izloženi plakat u Beogradu. Isti projekat ('Čekajući Godoa') društvene desakralizacije dešava se i u Tokiju, Berlinu, Johanesburgu, Njujorku, Londonu, jer beskućnici, taj nevidljivi deo populacije, nisu naravno samo fenomen Beograda. Nije reč samo o izbeglicama, emigrantima i imigrantima, već i o onima koji ne mogu da pređu granice... Nedavno je jedna anketa pokazala da bi oko 82 procenata ovdašnjih ljudi rado otišli odavde, samo kada bi to mogli.
Marković je, inače, dobitnik najvećih domaćih priznanja za slikarstvo, kao i nagrade Polok-Krasnerove fondacije u Njujorku, 2000. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, angažovao se na podršci nezavisnim medijima u zemlji. Zašto ste za modele radova odabrali baš beskućnike?
- Bavim se licem, već dvadeset godina, interesujući se za portret, karakter i predstavu. Prethodne decenije, radio sam portrete svetski poznatih žena, s interesovanjem za to kakav je odnos žena u različitim sredinama prema sopstvenom licu, a onda sam potražio reper kako mogu da uradim muškarce. Odlučio sam se za beskućnike, pošto oni imaju zanimljive, drugačije priče. To su direktno doživljeni romani, a ja kao umetnik sam i tamo i tamo, pošto koristim materijal onih koji nemaju ništa, a prezentiram ih konzumentima, na drugoj strani. I sam sam, praktično, u otklonu, jer me interesuju neformalne stvari, za razliku od protgonista salonske umetnosti koji zauzimaju i celih 70 odsto savremene umetnosti.
U čemu se njihove priče razlikuju od sredine do sredine?
- Te tužne priče zavise od kulture sredine, od socijalne strukture, od toga da li je postojao ili ne rat, ima li izbeglica... U Tokiju, na primer, one proizilaze iz činjenice da se iz ekonomskih razloga mnogo ljudi našlo na ulici, odakle se kao žrtve tradicionalnog ponašanja ne vraćaju porodicama, budući da se osećaju gubitnicima. Napuštajući društvenu strukturu u kojoj ne žele da učestvuju, beskućnici Berlina su više otpadnici. Šta njihove priče otkrivaju o društvu u kome vegetiraju?
- Svi beskućnici, gde god da su, budući da se ne identifikuju ni sa čime, imaju vrlo specifičan odnos prema društvu, jer su posmatrači, a time i najbolji kritičari. Kod većine je beskućništvo način života, a kod drugih je nemogućnost načina nekog drugog života. Među njima nisu retki ni ljudi koji su imali profesionalne uspehe... U Japanu sam sreo osobu koja ne samo da je doktor nauka, već je bila i deseta ličnost u korporaciji 'Sony'; u jednom trenutku je pukao i izašao iz sistema. I za njega kao i za druge beskućnike postoji 'ovaj' i 'onaj' svet. Ako i umetnik oseća nemoć pred prizorom, šta onda preostaje?
- Ne postoji velika razlika između običnog građanina i umetnika. Ne treba mistifikovati stvari, jer je svaka mistifikacija greška u tom smislu jer nema veze sa realnošću. Umetnik je beskompromisni čitač realnosti, bez pripadnosti ovoj ili onoj političkoj, socijalnoj ili kulturnoj sferi. Pošto je 'one man show', umetnik može da ima najotvorenije oko za sve te stvari. Savremena umetnost svakog vremena bavila se upravo onim što nas pogađa, okružuje, što nas se tiče. Ono što ja mogu - to je da postavljam pitanje o ovom društvenom problemu. Kako izgleda život u Srbiji iz vizure nekoga ko već dugo, od 1986, živi u Berlinu?
- Polako se, ipak, sve normalizuje, ali mislim da postoji problem što neke promene treba da se dese, a niko ne zna kako te promene izgledaju. U stvari, nema modela za realizaciju, nema solucije za to kako izaći iz ekonomske, psihološke, materijalne i ideološke pozicije i letargije i preći u dinamičnost. Treba raditi na tome da se spozna – šta je to realnost, ovde, što je i najteže postići. Treba dozvoliti ljudima koji više tu ne žive, a imaju znanja i sredstava, da učestvuju u stvaranju takve konkretne realnosti. Ljubica Jelisavac
