Izvor: Blic, 27.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Previše srca ide uz premalo razuma
Previše srca ide uz premalo razuma
Jelena Đokić je nova glumačka zvezda koja je domaćem pozorištu vratila ponešto od nekadašnjeg sjaja koja je zajedno sa ostalima kolegama postigla da se jedna premijera ponovo iščekuje. Verovatno se zbog toga našla u timu 'Hazarskog rečnika', a možda i, kako kaže, ko zna zašto i kako. U ovoj predstavi rađenoj prema romanu Milorada Pavića koju režira Tomaž Pandur, Jelena Đokić igra centralnu figuru, i u formalnom i u narativnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << smislu tumači ulogu princeze Ateh. 'Iako je moje iskustvo skromno, rad na ovoj predstavi je bio potpuno drugačiji od rada u pozorištu uopšte', kaže sagovornica 'Blica' i pojašnjava: 'Sam tekst nije kao što to često biva neka jasna situacija iz koje se mehanički ide dalje, već je do te mere reč o složenom štivu da je svaka replika kao stih iz neke poezije. Meni je trebalo mnogo truda da ih konkretizujem, da ne kažem banalizujem u glavi, kako bih mogla da ih izvedem na sceni, a da one zvuče normalno i da to deluje kao razgovor dve osobe. Da publika može da vidi ono osnovno, o čemu je reč u konkretnoj sceni, ali i ono do čega nam je stalo.'
Na koji način ste postizali to drugo?
- Tokom proba smo besomučno improvizovali, tragali i pokušavali da dođemo i dolazili smo da fantastičnih rešenja. Međutim, onda je sve to trebalo odbaciti, svesti scenu na njen najsuvlji oblik, ali tako da u njoj bude sadržano ono do čega smo došli tokom prethodnih improvizacija. Šta za vas lično značio rad na ovakvoj predstavi?
- U ovaj posao nisam ušla nepripremljena. Znala sam da je to ogroman zalogaj za moja mala usta i da bih ga mogla svariti, a preko mene i publika, moram ga dobro sažvakati. Jer nije lako igrati ženu koja nema nikakav opis. Ko je, prema vašem doživljaju, princeza Ateh?
- Duša. Ogoljena duša. Jer, kako piše u knjizi, i duša ima svoj kostur, a to su sećanja. Znači cela predstava je bazirana na njenoj prošlosti koju su uništili drugi i koja živi od samog sećanja. Ja nju doživljavam zaista kao neku energiju, kao pokretača. Ako pokušam da čitajući knjigu radim analizu tog lika, ispostavi se da nema informacija o njoj ili ako ima, onda je taj podatak pobijen već na sledećoj strani. Ono je ono što joj Kagan kaže u jednom trenutku, previše srca premalo razuma. Ona je ogoljena, najčistija strast, i duša i srce. Ona je i ratnica i osvetnica i ljubavnica i još mnogo toga. Nešto što je nekad možda bilo i čega danas više nema.
Šta je to što je u predstavi izdvojeno iz obilja 'Hazraskog rečnika?
- Najbanalnije, priča je o nestalom narodu. Dalji nivo glasi, priča jeste o hazarskom rečniku i prvim tvorcima hazarskog rečnika, ženskom i muškom principu. Dakle o Ateh i Makadaseu al Saferu, koji su ispisivali svoje ljubavne pesme i snove što je bio njihov hazarski rečnik, njihova vera, njihova religija, njihov bog koji se nalazi na dnu svakog sna. Reč je o povratku u sebe, povratku u veru, povratku u ljubav. Zamislite religiju koja je plasirana na uzajamnoj ljudskoj ljubavi. Odjednom se pojavljuju stranci, hrišćani, muslimani i Jevreji koji nude svoje religije... Hazari su se jednostavno pretopili u druge narode i izgubili se. Ja sve to doživljavam i kao našu priču, čak i kao deo svoje lične priče. Srpkinja iz Leskovca, rođena tamo, živi onamo. Moji prijatelji se takođe osećaju slično, oni su se pretopili preko prezimena, preko vere u nešto što recimo njihov deda nije bio. Uz to, sadržina tih ljudi, moja, bilo čija, možda i tog naroda, ostala je ista. Na koje vrstu emocije predstava pored ostalog računa?
- Postoji jedna lepa scena u kojoj Kagan, igra ga Petar Božović, konstatuje da su hazari nestali, Ateh je već izgubljena duša, nestaje i ona, i onda nestaje i on. To sigurno mora izazvati bar delić neke tuge. Međutim, kako predstava dalje opstaje, osetiće se da su se ipak izvukli zahvaljujući ljubavi i zahvaljujući veri u ljude koji su dobri bez obzira što se ne predstavljaju tako. Jelene Đokić je brzo i ubedljivo prešla put od talentovane studentkinje do velikih scena?
- Svoj put doživljavam kao pravilno stepenište. Čini mi se da nisam preskočila nijednu stepenicu, i evo me tu gde sam. Nakon ovog projekta snimiću svoj prvi film, znači neki novi stepenik. Čini mi se da tok moje karijere ide pravilnim putem, od dečjih predstava, preko pisaca klasičnih vrednosti, potom igranja u nečemu jako novom, poput 'Jegorovog puta' ili 'Bokeškog d-mola', pa ponovo klasika. Pomenuli ste film, o čemu je reč i kako ste upali u taj projekat?
- Reč je o novom filmu Srđana Karanovića 'Sjaja u očima' koji će se snimati u avgustu. U taj projekat sam ušla tako što sam otišla na kasting i dobila ulogu. Tekst je jako duhovit i Srđan ga je okarakterisao kao nadrealnu romantičnu komediju. Opet se radi se o nekim izgubljenim dušama koje se traže i koje mene izgleda stalno prate. Željko Jovanović
