Izvor: Blic, 08.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Previše sam govorio, želim da ćutim
Previše sam govorio, želim da ćutim
Kada Dobrica Ćosić potpisuje svoje knjige onda se velika gužva podrazumeva. Prvo kolo njegovih sabranih dela koje sadrži osam knjiga (a biće ih 25) privlači naročitu pažnju, intrigira, miriše na davno minula vremena... Uostalom, izdavač 'Filip Višnjić' dobio je nagradu 'Izdavački poduhvat godine' upravo za Ćosićeva sabrana dela.
Ćosić, kažu, ne voli publicitet. O intervjuima da i ne govorimo. Pa ipak, ima ga sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dovoljno za nekog ko ne voli priču za javnost.
Kako bi mu valjalo prići i kako oteti koji odgovor?
Shodno nalogu pravila igre prvo nastupa ljubaznost i uljudna molba, drskost sledi posle toga, ako do nje već mora doći.
- Za koga? pita gospodin Ćosić. Za 'Blic'...
- 'Blic'... nemojte...ne volim ovde da govorim. Dajte, napišite mi pitanja i ostavite na portirnici Akademije. O to smo već jednom, po dogovoru sa vama, uradili i ostalo je bez rezultata.
- Znate, u ovoj gužvi govorim sve same banalnosti, i stidim se tih izjava. Neka prođe neko vreme pa da razgovoramo. Dok ne prođe to neko vreme recite mi, za početak, koje biste pitanje želeli da vam postavim?
- Ja sam čovek koji treba vama da odgovori na pitanje. Nemam ja takvih želja, želim da ćutim. Premnogo sam govorio u ovom životu i previše hartija potrošio. Sada želim da ćutim. Postoji li nešto u vašoj bogatoj i raznovrsnoj biografiji što biste ponovili iako znate da nije bilo dobro?
- Sada na kraju i kalendarskog veka i mog veka, kada bih ponovo počinjao svoj život uglavnom bih išao istim pravcem. Lako je sada reći bile su zablude i bio sam na pogrešnom putu.
Ako sam i bio na pogrešnom putu, ja sam verovao da sam na pravom. Težio sam dobru, slobodi i promeni teškog beznadežnog života u koji je stupao moj naraštaj. A što se to sve nije ostvarilo, tome je doprinela sama istorija, i mnoge okolnosti, i spoljne i unutrašnje. Mi koji smo hteli da stvorimo novo društvo nismo imali snage da ostvarimo svoje ideale. Šta vam je sve, osim snage, nedostajalo da ostvarite svoje ideale?
- Pre svega naša ideologija je bila, rekao bih, neostvariva. Ona se sukobljavala i sa socijalnom realnošću, i sa istorijskim okolnostima, i sa nacionalnim nasleđem, a i sa samom ljudskom prirodom. Pripadao sam utopističkoj ideologiji koja je stremila savršenom, harmoničnom društvu u kome bi bilo pravde i slobode za sve ljude. To, očigledno na ovoj planeti, u ovom vremenu nije bio realan cilj. A nije ni sada. Kada ste postali svesni toga?
- Vrlo rano. To se vidi u 'Piščevim zapisima'. Davno sam sagledao suštinski neuspeh mog pokreta. Od te svesti ima dosta i u mojoj literaturi. Sagledavajući tih 25 knjiga, odnosno svoja sabrana dela, koja je to knjiga koja vam je najdraža, koja je najbliža onom Dobrici Ćosiću kakvog samo vi poznajete?
- Volim onu knjigu koju vi najmanje volite. A to je?
- 'Bajka'. Zašto baš ona?
- To je knjiga koju najjače karakteriše stanje slobodnog duha i slobodne mašte. Pokušao sam da stvorim nepostojeći svet i da u njemu naznačim ljudsku tragiku, odnosno smisao i besmisao našeg postojanja. To je jedna složena knjiga koja, suštinski, nije pročitana. Možda je zato i volim, kao što majke, na poseban način, vole svoju neuspešnu decu. Smatrate li da ste počinili neke političke grehove?
- Ne mislim o sebi kao bezgrešnom čoveku. I nemam razloge da svoje savremenike ubeđujem da sam u pravu. Mislite li da će buduće generacije, neki novi klinci, pamtiti ili zaboraviti vas i vašu književnost?
- A mislite li vi da će vaše novine preživeti i postojati u budućnosti? Ne znam, možda hoće a možda i ne.
- Ja ipak mislim da moje knjige imaju nešto više izgleda i da će da nadžive novine. Tanja Njezić
