Izvor: Blic, 27.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preozbiljno pozorište ubija igru
Preozbiljno pozorište ubija igru
Pred Natašu Ninković se u najnovijem filmu Dušana Kovačevića postavlja prilično težak zadatak. Da izađe na kraj sa već formiranim mišljenjem o Marti, junakinji drame 'Profesionalac' koja je u Zvezdara teatru igrana dvanaest godina.
'Kada mi je Dušan Kovačević rekao da ću igrati ulogu Marte, pitala sam se da li je tu ulogu uopšte moguće postaviti u film. Onda sam pročitala scenario i videla da je Duško u prvi plan izvukao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << priču o dvoje ljudi koji se stvarno vole, pri čemu su oboje opterećeni prošlošću koju žele da zaborave što pre. U času kada pomisle de su uspeli u tome, počinju da se dešavaju razne stvari na koje ona reaguje, rekla bih onako kako bismo to svi učinili. Što će reći: preduzima neke korake koji je vode u ludilo zato što nema snage da uoči celinu, već formira sliku realnosti na osnovu izdvojenih fragmenata svoje prošlosti.'
Pored ostalog u filmu je reč i o desetogodišnjim demonstracijama, sukobima, što na ulici što po kabinetima; kako vi kominicirate sa tim 'dokumentarnim materijalom' iz naše prošlosti?
- Materijal o kome je reč nije zastupljen u 'mom' delu filma. Što se pak tiče tih događaja, demonstracija, jednoj i drugoj strani, i našim međusobnim borbama i mečevima u ringu, meni se čini da nije poenta u tome kako će taj materijal izgledati na fimu. Poenta je u tome da su obe strane poražene. Dok su jedni mislili da će ostati večno tu i da su oni ono najbolje, ovi drugi su mislili da će život početi kada skinu one s vlasti. Učestvujući u tim borbama zaboravili smo sebe i svoje lične živote i niko nam više ne može vratiti izgubljeno. Tragedija je, međutim, u tome što su naši lični ciljevi ostali neispunjeni i neostvareni. Svi smo gubitnici bez obzira ko je bio na kojoj strani.
Na početku ste proba za predstavu 'Višnjik' u Narodnom pozorištu. Koju ulogu igrate i šta očekujete od te pedstave?
- Pored velikog zadovoljstva zbog rada na ovom filmu u pozorštu mi se nije moglo desiti ništa lepše od rada na ovoj predstavi. Kada kažem rada, mislim na to da sam već radila sa rediteljem Aleksandrom Popovskim u predstavi 'Roberto Cuko' i ono što je meni značajano, kad je reč o toj predstavi, jeste proces kroz koji sam prošla. Ne znam, dakle, kakvog je odjeka 'Cuko' imao kasnije u javnosti, i na koji način je primljen, ali meni je rad na toj predstavi mnogo značio, ne samo tada, nego evo i sada za rad na ovom filmu. Popovski i cela ekipa te predstave omogućili su i da iz sebe izvučem neke stvari koje su u meni bile negde na dnu, zatrpane nekim drugim stvarima. Naime, napokon sam postavila sebi pitanje - ko sam ja uopšte u ovom poslu? - i oslobodila se straha da pokažem sve što je u meni, makar to bilo i pogrešno.
Koju ulogu igrate u 'Višnjiku'?
- Igram Varju ali mi ne radimo klasičnog Čehova. Sa Acom Popovskim to nije moguće, biće to njegov, odnosno naš, Čehov koji će sigurno biti drugačiji. Najiskrenije kažem, uopšte me nije briga da li će predstava biti dobra, važno mi je da ponovo prođem kroz taj proces, kroz te probe koje su kao prolazak kroz neko pročišćenje. Makar bilo i bolno. To je istovremeno i prilika da se malo odmorim i odmaknem od kvazi-establišmenta u pozorštu.
Na koji način mislite da se odmaknete?
- Određeni krug ljudi diktira šta je dobro a šta nije, od tekstova do načina glume. Kada na kraju vidimo šta je to što su uradili, jasno je da tu nema ničega ali je takođe jasno da nisu uživali dok su radili. Kada smo počeli sa probama 'Višnjika' Popovski nas je podsetio na one priče iz škole kada su svim nama govorili 'ostavite to, nismo u pozorštu'. I kada samo najzad došli u pozorište, opet smo svi nešto ozbiljni, a smešne i zabavne stvari se dešavaju negde drugde. E, mi se radeći na 'Višnjiku' igramo i igramo, nekada i bolno, ali se igramo.
Na šta konkretno mislite kada pominjete kvaziestablišment?
- To je opšte mesto, postoje neki reditelji, neki pisci pa i neki glumci koji nas ubeđuju u neke nove reči, u neke kao nove stvari. Evo, u poslednje vreme je u upotrebi reč urbano protiv koje ja naravno nemam ništa, ali imam protiv da je to sad neka novost koja se plasira kao vrhunska vrednost. Moje je mišljenje da postoji i neka druga publika, koja zahteva neki drugi nivo, neku drugu ravan koja podrazumeva da se nešto i kaže, i da se tiče nas ovde i sada.
Najavljene su organizacione promene pozorišta, šta mislite o njima?
- Ukoliko te promene budu sprovedene do kraja i kako je najavljeno, mogu nam doneti samo dobroga. Mi u pozorište odlazimo na isti način na koji činovnik ide u svoju banku, odrađujemo tu svoju platu i sve mislimo da se prave stvari dešavaju u nekoj drugoj kući, u nekoj drugoj zemlji, stalno nam nešto fali, a pri tom ništa ne radimo da to promenimo. Za početak recimo sebe. Ne može se na primer dolaziti na probu posle pijace. Ako glumac zna da je pod ugovorom, da mu već sledeće godine niko ništa ne garantuje, moraće da neguje svoj talenat i da prestane da radi po sećanju. Zna se da će biti teško, da će mnogi biti oštećeni, da će biti mnogo borbe... Ali pozorišta nisu prihvatilišta. Majstor Duško Kovačević
Ističete u prvi plan reakciju Marte, koju igrate, na konkretne događaje; koliko su oni uticali na sam film 'Profesionalac' i na vas lično u tom filmu?
- Uopšte nisam imala osećaj da igram nešto što je naša svakodnevica zato što je reč o izuzetno dobro napisanom scenariju koji glumcu omogućava da lako radi. Naš zadatak je bio da makar budemo na nivou teksta koji igramo. Nije preterano ako kažem da smo uz pomoć Duška i Bože Nikolića otišli i korak dalje. Na primeru 'Profesionalaca' se vidi da je najveći problem naše kinematografije baš scenario. Što se samog snimanja tiče, nismo bili opterećeni stvarnošću, koja je takva kakva je, zato što je majstor komedije kakav je Duško sve one teške stvari ispričao komično, i one potom, upravo zbog toga, izgledaju još tragičnije. Nešto kao muka sa odloženim dejstvom. Željko Jovanović
