Izvor: Blic, 30.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premladi za pedesete
Premladi za pedesete
Pozorište 'Atelje 212' obeležiće svoj jubilej, 50 godina postojanja, tromesečnim programom (od septembra do novembra ove godine) pod sloganom 'Premladi za pedesete'. Ovaj teatar, koji je uveo drugačiji pogled na pozorište u našoj sredini, prisetimo se, počeo je 12. novembra 1956. godine, kada je u maloj sali stare 'Borbe', ispred 212 stolica, premijerno izveden komad 'Faust' u režiji Mire Trailović. Pomenimo i to da je reč o pozorištu koje je prvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u istočnoj Evropi igralo 'Čekajući Godoa' Semjuela Beketa 1956. godine, a potom su usledili u to doba avangardni tekstovi Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Adamova, Džojsa, Žarija, T.S. Eliota i mnogih drugih.
Svetozar Cvetković, upravnik 'Ateljea 212', govoreći za 'Blic' o ovom teatru, njegovom jubileju i zanimljivom sloganu, kaže kako su te pedesete na svoj način i čudne i upitne:
'Recimo, radili smo nedavno jedan film gde se za ljude koji doguraju do pedesetih smatra da su na silaznoj putanji. Čini se da to ne mora biti tako, jer čovek se drži dokle god može, a jedno pozorište, kao što je ovo, i izvan floskule o zrelosti ima šta da predstavi svojom prošlošću. Presekom kroz njegov rad nailazi se na jako značajne umetnički trenutke. Taj presek, koji će biti sadržan i u bogatoj monografiji koju pripremamo, pruža sliku o tome da i dalje postoji neka (nova) mladost. Naravno, ne samo u smislu godina života, već u načinu razmišljanja i pristupu stvarima. Ovo pozorište u samoj svojoj biti ima ona odličja koja vezujemo za mladost.' Kako kao glumac i upravnik gledate na proteklih pedeset godina, repertoarske ili estetičke zaokrete, promene?
- To je jedno široko i diskutabilno pitanje. U smislu kako smo se kretali kroz vreme u kojem smo u ovoj zemlji živeli, ovo pozorište, i ne samo ovo, imalo je drugačiji uticaj i drugačiji upliv, kako na publiku, tako i na one koji u njemu rade. Pre 50 godina jedan, uslovno, prevratnički događaj osnovao je ovo pozorište. Kad kažem 'prevratnički događaj' ne mislim samo na Godoa i Beketa koji su onda značili drugačiji tretman teatarskog jezika, već mislim na potpuno drugačije (pozorišno) razmišljanje u uslovima jedne konvencije koja se tada podrazumevala. Povodom tog duha 'Ateljea' danas se često kaže da više nije kao što je bilo tada i da takvog duha više nema. No, pitanje je i kakve su okolnosti, zemlja, okruženje onda i sad. Naravno da se može reći da nije kao onda, da to više nisu ti ljudi... Ali se ne može prenebreći činjenica da je u ovom pozorištu ostao jedan autentičan glumački i rediteljski rukopis; duh igre koji je vrlo slobodan u izrazu, u emitovanju energije na poseban način. Mislim da se to sačuvalo.
Kad se prisetite svojih glumačkih početaka, kako vam je izgledalo pozorište na čijem ste sada čelu? Da li vam je, kao mnogima, 'Ateljeov' bife bio kultno mesto?
- Bife za mene nikada nije bio kultno mesto, čak ni u ona vremena, bez obzira na to što je imao taj sjajan milje; maestralne glumce, lucidne pisce, vanredne umetnike... Jer, prosto, bivanje u bifeu nije u mom korenu. Ali 'Atelje' jesam doživljavao, doživljavam ga i danas, kao kultno mesto. Sećam se, u gimnaziji, neki moji drugovi su bežali iz škole da bi stali u red i kupili karte za neke 'Ateljeove' predstave. Naravno, danas toga nema. Mislim, ne beži se iz škole zbog pozorišnih karata. Sećam se svog uzbuđenja kada sam prvi put ušao u 'Atelje' i peo se na drugi sprat po neke karte kojih nije bilo u prodaji, a nama studentima bilo je preporučeno da pogledamo određene predstave. Danas kad se osvrnem, ne mogu da kažem ni da sam sanjao da ću biti, evo već 10 godina, upravnik ovog pozorišta. Mnogo je godina prošlo, to uzbuđenje, naravno, više nije isto, promenilo se, ali nije iščezlo. Pomenuli ste nedavni rad na filmu...
- Radio sam sa rediteljem Mišom Radivojevićem koji je nedavno završio snimanje novog filma 'Odbačen', za koji je napisao i scenario. Trenutno je u montaži i trebalo bi da ide na festival u Montrealu ukoliko uspemo da završimo postprodukciju. I ko je odbačen u celoj priči?
- Ja, naravno; odnosno lik koji igram. Zašto?
- Zato što je došao do pedesete.
T. Nježić
