Izvor: Blic, 17.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijera na vrhu zgrade
Premijera na vrhu zgrade
Bez obzira na moguća produkcijska iznenađenja, mogu da kažem da će premijera predstave 'Klub društvenih igara' biti održana početkom jula na vrhu zgrade bivšeg CK - kaže Lalić za 'Blic'. Reč je o novom komadu ovog dramskog pisca ('Puritanska komedija', 'U plamenu strasti', 'Moj otac u borbi proti nitkova', Kuba libre') koga javnost zna i kao člana Savet za borbu protiv korupcije. Njegov novi komad 'Klub društvenih igara' izvodi se u okviru >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ovogodišnjeg Belefa u režiji Egona Savina.
'Naslov sugeriše najpre kocku', objašnjava ovaj pisac, 'dok u isto vreme može da se odnosi na razne društvene igre. Tema komada u osnovi se pre svega odnosi na devedesete i ono što nam se dešavalo tih godina i sa čime ne možemo da se izborimo ni danas. Konkretno, u komadu jedne večeri igrači pokera tokom igre podižu uloge sve više i više, da bi na kraju sa novca prešli na mnogo veće uloge. Najpre ste samo pisali, potom bili u politici, sada ponovo pišete. Da li da vas pitam zašto ste prestajali da pišete ili zašto ste ponovo počinjali?
- Uopšte nisam prekidao da pišem, ali je izgleda moj život na neki način interaktivna drama. Da krenem, recimo, od petog oktobra, kada sam za Srpsko narodno pozorište Novi Sad pisao dramu 'Kuba libre'. Od tada sam potrošio dosta energije za stvaranje nekog podnošljivog ili prihvatljivog makroambijenta. Bio sam predsednik Sindikata Dramskih umetnika Srbije i učestvovao u stvaranju nekih zakona koje sam potom prebacivao na teren antikorupcije. I štrajkovali glađu kao upravnik pozorišta u Novom Sadu’
- Možda taj moj gest, taj da ga nazovem Munkov krik pobune, objašnjava moje nepristajanje na hiberniranu harmoniju večite sadašnjosti nasleđene od Kardelja i društva, i potom prevedene u vulgarni oblik u vreme Slobodana Miloševića. Ja želim bolji ambijent, bolje pozorište, bolju Srbiju, ali to podrazumeva neke birokratske mere koje neko ipak mora da uradi. Na kraju sam ušao u taj pakao, u tu priču o korupciji, koju i dalje osećam kao svoju.
Na koji način se dramski pisac, upravnik pozorišta, dakle neko ko nema veze sa pričom o korupciji, uopšte našao u timu za borbu protiv korupcije?
- U vreme kada sam bio upravnik pozorišta u Novom Sadu, koje je jedno veliko javno preduzeće sa ogromnim protokom novca, shvatio sam koliko ima malo mehanizama zaštite i kontrole novca. Kultura je u percepciji njenih konzumenata i običnih ljudi uvek bila nešto simpatično i ona jeste najvažnija. Međutim, mehanizam protoka novca je potpuno isti kao i u drugim javnim preduzećima, o tome sam tada govorio javno i neko iz tadašnje Vlade, ne znam ko, prepoznao je tu moju priču kao kompatibilnu sa nastojanjima tadašnje vlade da spreči korupciju. Šta se ispostavilo, kultura nije ni manje ni više drugačija od svih mesta gde se vrti državni novac. Znači korupcija se dešava u sudaru privatnog interesa i javnog novca i tu nema velike razlike da li je reč o kulturi ili privredi. Pri tom, ovde je reč o mehanizmu, a ne o aferama koje mi nismo otvarali. Hoću da kažem, sve s mukom stečene pare koje sam ubacivao u Pozorište preko sponzora, bivale su proćerdane preko nekih idiotskih mehanizama koje nisam mogao da sprečim. S druge strane, vlast uopšte nije pokazivala spremnost da uđe u taj posao zaštite budžetskih para. Zar nije tako i dalje?
- Slobodno mogu da kažem da je situacija u Narodnom pozorištu Beograd i u Srpskom narodnom pozorištu Novi Sad već u metastazi. U vreme kada sam reagovao, bilo je reč o požaru, sada moramo da sačekamo da kuća potpuno izgori. Jer ta dva pozorišta vuku sedamdeset procenata sredstava koje država izdvaja za kulturu dok su po mom mišljenju ta dva pozorišta, koja treba da budu pijemonti, u ozbiljnoj estetskoj krizi, naročito Narodno pozorište Beograd. Kao logično nameće se pitanje da li ste vi čovek iz senke?
- Mene je u velikoj meri, pa izgleda i moj budući život, odredila ova priča o borbi protiv korupcije. Kada čovek uđe u te birokratsko, političko, policijske katakombe i vidi šta se tamo dešava, shvati da je to pakao prema kome pozorište izgleda kao igra. Vrativši se iz tog sveta u pozorište, učinilo mi se da je takvo pozorište kakvo je naše titoistička tvorevina koja je služila za zamazivanje očiju javnosti. Zato sam veliki protivnik nasleđenog, te naše priče o klanovima, grupašenjima, o nepotizmu koji de fakto postoje i upotrebio sam svu svoju snagu da se oni rasprše. Pri tom se ne zalažem da jedna grupa smeni drugu, već da se podela izvrši na one koji znaju posao i one koji ne znaju. U ovom trenutku se vode razgovori o prvim ljudima u kulturi, o upravnicima pozorišta i sada se o kulturi odlučuje u partijama. Partije upravo glasaju o ljudima koji će voditi pozorišta. Mislim da to može ako odlučujemo ko će voditi Adu Ciganliju, 'Gradsko zelenilo' i slično, ali ne i pozorišta. Ja se borim protiv toga svim silama i ako je to uticaj u tom smeru, onda jesam, i to ne krijem. Da zatvorimo krug! U kojoj meri je taj kriminalističko-policijsko- kockarski krug uticao na vašu najnoviju dramu?
- Ona je inkorporirana u taj svet ne sto, već dve stotine posto. Bez razmotavanja tog klupka nijedna drama sada nema smisla. Meni je zaista velika čast da je Egon Savin prihvatio da režira moj komad koji će bito izvođen na vrhu CK. To mesto simboliše jedno vreme, tu je bila 'Košava', 'Pink', tu je udario 'tomahavk', tu su kondenzovane te naše proklete devedesete. S jedne strane Milošević i njegovi pioni, s druge nevladin sektor koji su se međusobno hranili. U Srbiji devedesetih, naime, nijedan ručak nije mogao biti zarađen bez podrške DB-a, dok je nasuprot njima stajao komotni nevladinih sektor koji je odlično živeo u krizno vreme. Činjenica da će predstava biti izvedena na vrhu zgrade, da će biti u interakciji sa samim gradom, da je radi ova ekipa umetnika, za mene je velika čast. Željko Jovanović
