Izvor: Politika, 10.Jan.2014, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregovarati – u Beogradu i Prištini
Potrebno je da rukovodioci, i sa naše i sa albanske strane, konkretnim aktivnostima daju impuls oživljavanju veza na svim nivoima
Dopada mi se što sadašnja vlast nastavlja mirotvornu regionalnu politiku. To nije samo dokaz dobre strateške orijentacije njenih prethodnika, već jedini način da se stigne u bilo kakvu budućnost, to jest da se ostvari bazični uslov za ekonomski napredak koji svi željno očekujemo.
Božić je bio trenutak da se mirotvorna državna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << politika potvrdi. Premijer je u svom božićnom obraćanju rekao da su Srbiji potrebni mir, stabilnost i ekonomski razvoj, dok je Aleksandar Vučić, prilikom svoje posete Gračanici, naglasio da dolazi kako bi poslao poruke mira i ohrabrenja, dodavši da Srbija želi da probleme rešava dijalogom.
Lepo. Nego, sad se prisećam, u vreme jedne od početnih faza pregovora Beograda i Prištine, zatekao sam se u kolima sa jednim od Koštuničinih savetnika. Vraćali smo se sa događaja koji je imao veze s kosovskim pitanjem, pa smo naravno o tome, vozeći se, razgovarali. „Sve smo pokušali” rekao je on. „Sve smo varijante ponudili, bili smo spremni na svaki kompromis i opet ne vredi... ostalo je još jedino da zazveckamo oružjem.”
Do zveckanja, srećom, nije došlo, mada ta ideja nije bila strana ni tadašnjoj opoziciji. Posmatrano iz perspektive reagovanja javnosti, medija, običnog sveta, bilo je jasno da svako pominjanje mogućnosti da Srbija svoju trenutnu politiku nastavi Klauzevicevim drugim sredstvima, nije realna ali donosi lep broj jeftinih poena. Činjenica je da onaj ko se iskreno zalaže za mir, i među intelektualcima, često biva predmetom podsmeha i omalovažavanja, što je samo još jedna potvrda koliko je siledžijstvo, u političkom, baš kao i u privatnom životu, kod nas uvek bilo na ceni. Recimo, Koštuničin saradnik koga sam pomenuo bio je vrlo pristojan i miroljubiv intelektualac. Pa ipak – nije isključio zveckanje oružjem kao sledeći državni korak u slučaju propasti pregovora, što je u trenutku našeg razgovora bila izvesna opcija.
Pošto smo evo danas, srećom, u situaciji da su i nekada najratoborniji prelomili na stranu mira i dijaloga, trenutak je da se zapitamo sledeće: o čemu mi, u stvari, govorimo kad govorimo o miru između Srba i Albanaca? Šta je sadržaj pojma mir, šta je supstrat tog mira kome težimo? Da li je mir odsustvo rata i da li je to prazan pojam koji nam služi samo da zadovoljimo neki od uslova u svojim evropskim integracijama?
Naša se vlast o tome ne izjašnjava. Čini mi se, neka mi ne zamere ako grešim, da o tome ne govore ni albanski politički prvaci. Imam utisak da ni jedna ni druga strana uopšte ne razmišlja o ovim pitanjima. Ponašamo se, i jedni i drugi, kao đaci koje su roditelji naterali da pročitaju određenu lekciju pre nego što ih puste u bioskop. Pa sad deca, to jest mi, iščitavamo lekciju, čak i memorišemo neke podatke iz nje očekujući nagradu, a da ništa iz pročitanog teksta ne shvatamo, niti razumemo kakve bi koristi od pročitanog mogli da imamo.
Mir između Srba i Albanaca, pre svega, ne sme da bude samo tema za Dačića, Tačija i Eštonove. Dobro, i Vučića, kad zagusti. Oni, naravno, treba da daju ton i da vode, jer su na funkcijama s kojih se to čini, ali ne sme se desiti ono što se u praksi dešava – da je mir i pomirenje dva naroda nešto što se samo njih tiče.
Zato bi premijer i prvi potpredsednik morali da svakog ministra u vladi zaduže da napravi program unapređenja saradnje sa albanskim institucijama na Kosovu, iz oblasti za koju je zadužen.
Svrha ovakvih aktivnosti jeste realno pospešivanje privredne saradnje, ali i unošenje neophodne doze sigurnosti i bezbednosti u živote ugroženih Srba na Kosovu. Supstrat mira, dakle, jeste normalizacija života u svim segmentima koje život podrazumeva: u privrednom, u kulturnom, u sportskom, u naučnom... u političkom čak.
Mir među našim narodima ne ostvaruje se potpisom na nekakvom dokumentu,iako je potpis neophodan uslov. Potrebno je da rukovodioci, i sa naše i sa albanske strane, pre svega ovo razumeju, a onda i da konkretnim aktivnostima daju impuls oživljavanju veza na svim nivoima.
U simboličkom smislu, važno bi bilo da se sastanci pregovarača, umesto u Briselu, vode naizmenično, u Beogradu i u Prištini. Time bi se demonstriralo da pregovarači nisu maloletnici koje neko mora da nateruje i disciplinuje, već odgovorni ljudi kojima je jasan stepen istorijske odgovornosti koju nose. Svaki sastanak treba da bude praćen susretima privrednih komora, sportskim utakmicama, predstavama, izložbama.
Svaki sastanak, važno je, trebalo bi da sadrži i nešto do sada nezamislivo, nešto senzacionalno i šokantno, da predstavnici dva do nedavno sukobljena naroda, odu negde u grad i naočigled prolaznika – popiju kafu.
Priznajem, ovo poslednje deluje mi najambicioznije, ali možda je čak i tako nešto moguće.
Nebojša Krstić
objavljeno: 10.01.2014.
