Izvor: Blic, 15.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstoji nam borba za zdrav razum
Predstoji nam borba za zdrav razum
Komad 'Nenagrađeni ljubavni trud' Viljema Šekspira rađen je 1964. u Narodnom pozorištu povodom 400 godina od piščevog rođenja i više, koliko ja znam, nije - rekao je reditelj Milan Karadžić za 'Blic', najavljujući premijeru koja će večeras, 15. jula, biti izvedena u Zetskom domu na Cetinju. Reč je o predstavi rađenoj u produkciji Gradskog pozorišta iz Podgorice, u kojoj igra mladi glumački ansambl sa Akademije na Cetinju, kao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i poznati glumac Mladen Nelević, inače od pre nepunih godinu dana čelnik Gradskog pozorišta u Podgorici, nekadašnje Dječije pozorište.
Govoreći o motivima koji su ga opredelili da se bavi ovim komadom, Karadžić kaže da to što je reč o nepoznatom komadu poznatog dramskog pisca jeste dovoljan razlog za predstavu.
'Dakle, to je malo rađen komad, što je izazov svoje vrste za mene kao reditelja. U tematskom smislu ovaj tekst je satira na nekakve društvene fenomene, na neumerenost u svakom smislu. Šekspir svojom satiričnom oštricom ume da seče po takvim stvarima. I mislim da ono što je kod njega uvek prisutno, to je borba za zdravo, prirodno, borba protiv svake izveštačenosti, pokondirenosti i kvazimodernosti'. Mislite da je nama danas i ovde potrebno bavljenje baš takvom temom?
- Lično osećanje mi govori da jeste, jer mislim da je ta neumerenost pogubna. Kao što smo bili neumereni u nekom euforičnom nacionalizmu, tako smo sada neumereni u tzv. evropejstvu. Uvek mi je, moram priznati, smetala svaka neumerenost, i to frontalno kliktanje bilo kome i bilo čemu. Dakle, taj komad je borba za zdrav razum, za ono što je prirodno, za neku meru i normalnost ljudsku, za pravo na svoje mišljenje, stav, osećajnost i odnos prema stvarima.
Vi ste reditelj koji je poznat po tome da radi melodrame. Otkud takva vrsta vokacije?
- To, kao što znamo, nisu tako tipične i klasične melodrame. One više naginju komediji i sve te melodrame kojim sam se bavio rađene su sa puno ironije. A ona je, danas naročito, veoma zgodan ugao gledanja na stvari. Znači, nisu to srceparateljske priče, već su uvek na ivici tragikomičnosti. Ali, stoji i to da je, po mom uverenju, melodrama kraljica žanrova. Pre svega zato što se bavi emocijom. Drugo, ta vrsta predstava vraća publiku u pozorište. Mislim na široku publiku. Hoćete da kažete da se stidimo melodrame, odnosno emocija?
- Ja se ne stidim i lično veoma volim taj žanr. Međutim, ima tu jedna bitna stvar. Koja?
- Znate, često se zagovara elitizam u kulturi. Naravno da nemam ništa protiv toga, ali kada se to tako deklarativno forsira javlja se naglašena opasnost i velika zamka. Koja? Kakva?
- Pod firmom elitizma često se dešavaju stvari koje su, najblaže rečeno, neartikulisane. Kako to narod ume da kaže: 'Prodaju se muda za bubrege'. Često se, dakle, pod tom firmom elitizma plasiraju, zapravo, prevare. A, s druge strane, lično volim da na predstave dođe što više ljudi koji će i razumeti i osetiti to što gledaju. Ovde u Crnoj Gori, recimo, na letnjoj pozornici Centra za kulturu u Tivtu te naše melodrame, odnosno sve tri predstave Bokeljske trilogije, dođe da gleda po 800 do 1.000 ljudi za veče. Pri tom je to, po mom osećanju, prava pozorišna publika koja voli da vidi priču i da nešto doživi. A ne samo da gleda i da ćuti, plašeći se da bilo šta prokomentariše da ne bi ispala glupa, jer ako priznaju da ne razumeju, boje se da će im biti prišivena upravo takva ocena. Pa mi moramo znati ko smo i šta smo da bismo mogli eventualno da popravimo neke stvari. A šta vi mislite ko smo, kakvi smo, šta smo?
- Takvi smo kakvi jesmo. Dakle, i siromašni, a zašto ne reći, većinom primitivni i zaostali. I to uglavnom usled sticaja kojekakvih okolnosti. Da bismo mogli bilo šta da uradimo, moramo, za početak, priznati sami sebi realnost, pa onda popravljati stvari malo po malo, mic po mic. Jer, ne može se tu ići ne znam kako velikim koracima, nije prirodno. Nameće se pitanje kako i koliko utiče odnos na relaciji Srbije i Crne Gore na vas i vaš rad?
- Pripadam i jednoj i drugoj sredini. I načinom življenja, i vokacijom, i idejom, i kako god hoćete. Teško da bih se stavljao na bilo koju stranu, a, iskreno rečeno, ne znam ni zašto bih. Bije vas glas da ste promoter mladih crnogorskih glumaca.
- Volim da radim sa mladim glumcima. U ovom paklu od vremena, paklu u svakom smislu, nije lako. Mladost je pravo osveženje jer oni su puni energije, žeđi, ambicije... Ovde na Cetinju, u Zetskom domu, stvarno je prijatno raditi. Ima tu još jedna stvar - kada sam u Beogradu završio Akademiju, nije bilo nikakvih ponuda za rad ovde u Crnoj Gori, a Beograd je pružao obilje mogućnosti. I baš zato što ja nisam imao izgleda da ovde išta uradim, trudim se da mladim ljudima iz Crne Gore pružim nekakve mogućnosti. Tako sam, između ostalog, i sa njima radio u Centru za kulturu u Tivtu, u Gradskom pozorištu u Podgorici, ovde na Cetinju. Tatjana Nježić
