Izvor: Politika, 22.Maj.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predlog novinarima kojima nedostaje tema
„Temu, dajte mi temu!” – navodno je uzviknuo jedan pisac, obećavajući da će stvoriti remek-delo ako mu neko pomogne da pronađe temu.
Sličan vapaj kao da čujem, na sav glas, i od naših novinara. Čitajući, gledajući i slušajući svakodnevne medijske pripovesti o nevažnim i često bizarnim zbivanjima i njihovim nosiocima, zaključujem da mnogi od naših novinara ne znaju čime bi ispunili dodeljen im prostor i vreme. U suprotnom, ne bi toliko energije, a naročito na televiziji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posvetili osobama i učincima koji u normalnim okolnostima ne bi zaslužili ni minimum pažnje. Žalosno je videti od kakvih se sve spodoba prave junaci dana: šund pevačice, lažni biznismeni, poreski dužnici, siledžije i kriminalci dominiraju naslovnim stranama i emisijama u udarnim terminima! Jedan od njih, dokazani kriminalac i osoba koju čeka još jedan odlazak na višegodišnju robiju po pravosnažnoj presudi, nedavno je dobio pravo da bude voditelj i urednik dvočasovne emisije na televiziji s nacionalnom frekvencijom... U delu štampe imali smo sve do ovih poplava dnevne detaljne izveštaje s fotografijama o provodu tog polusveta po beogradskim splavovima i klubovima za novac koji svakako nije zarađen poštenim znojem. Moj kolega, stariji profesor, ima običaj da kaže da je šteta što je zbog takvog novinskog štiva morala biti posečena neka jelka na Tari ili Zlatiboru, pošto se papir i dalje pravi od drveta...
Takve bizarne priče o bizarnim događajima zauzimaju prostor koji bi u normalnim uslovima morao biti posvećen junacima rada (a ne trošenja) i onima koji se za svoju poziciju na društvenoj lestvici bore znojem, znanjem, iskustvom, humanim gestovima, rodoljubljem i odanošću istinskim idealima.
Nisam novinar, ali znam da naše žurnalističke asocijacije (ako se ne varam, ukupno ih je četiri) imaju zajednički profesionalni kodeks u kome piše da će se medijski resursi upregnuti u službu nespornih društvenih ciljeva, a ne ličnih interesa ovog opasnog društvenog sloja sa moralne margine. Ne vidim, nažalost, da su novinarska udruženja dovoljno glasna u osudi nekih fenomena i procesa u srpskoj medijskoj sferi. Naprotiv, primetno je da neke medijske štetočine, pored toga što se tetoše u pogledu poreskih i drugih obaveza, nailaze i na vidnu podršku s instanci odakle ne bi smele da se podupiru...
U želji da ne ostanem samo na opštim ocenama, daću i jedan konkretan primer, zapravo, predlog novinarima kojima nedostaje tema.
Nedavno sam saznala da tu oko nas, tačnije u Novom Sadu, živi i radi student koji je objavio četrnaest naučnih radova u ozbiljnim publikacijama koje su kategorisane od strane nadležnog ministarstva. Njegovo ime je Slobodan Vuletić, a zaposlen je kao profesor razredne nastave u novosadskoj osnovnoj školi „Kosta Trifković”. Taj mladi čovek koga ne poznajem, ali sam od njegovih profesora saznala ove podatke i uverila se u njihovu tačnost, doktorand je na Fakultetu za kulturu i medije Megatrend univerziteta. Radi i studira, upisavši se među naučnike znatnijim doprinosom od mnogih profesora srpskih univerziteta. Ali o njegovim radovima, objavljenim u ozbiljnim časopisima, i rezultatima u školi u kojoj je zaposlen, ne znaju ni Vuletićevi sugrađani, a kamoli šira javnost... A i kako bi, kad su stranice mnogih novina zauzele starlete, pevačice, fudbaleri, političari koje niko ne sme da upita za ishod njihovih ranijih obećanja, proročice, astrolozi, vračare i brojni junaci iz podzemlja. Šarenoliko društvo koje bi, kad bi bilo više reda u profesionalnim udruženjima i regulatornim telima, trebalo skloniti iz vidnog polja, makar iz ekoloških razloga.
Docent Fakulteta za poslovne studije, Beograd.
Marija Aleksić
objavljeno: 22.05.2014.
