Izvor: Politika, 30.Avg.2010, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pred utakmicu koje neće biti
Veliki i moćni vole „čiste” situacije i asimetrične odnose snaga (na primer 100:1)
Kada se jednom padne – pridizanje ide strahovito teško. Pa čak i kada se onom palom čini da je mnogo uznapredovao, može se ispostaviti da se samo „uspravio” – do klečećeg položaja.
Ova misao neprestano mi je na pameti nakon prolaska kroz Beograd nemačkog ministra spoljnih poslova Gvida Vestervelea i dan uoči posete njegovog britanskog kolege Vilijama Hejga. A pogotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dok ovih dana listam novine i naslove u kojima se gotovo svi, i pozicija i opozicija, i levi i desni, i veliki i mali, i svi mogući stručnjaci i analitičari, slažu oko toga da je srpski predlog rezolucije Generalnoj skupštini „loš”, „ishitren” i „svađalački” i najavljuju „pojačane konsultacije” sa SAD i EU i „kompromis” u vezi sa tim pitanjem. A tu kompromisa naprosto nema. Već samo istrajavanja na minimumu principijelnosti i samopoštovanja – ili kapitulacija pod različitim obrazloženjima i izgovorima.
U predlogu srpske rezolucije, kao i u napadima na njega, postoji spoljnopolitički i unutrašnji aspekt. I oba su veoma bitna. Veliki i moćni ne vole da gube ni u za njih relativno nevažnim utakmicama. Zapadne zemlje i SAD ne bi volele da se ta rezolucija pojavi na glasanju u Generalnoj skupštini i spremne su gotovo na sve da se to ne dogodi. Oni vole „čiste” situacije i asimetrične odnose snaga (na primer 100:1), i nikako im se ne dopada opcija da se sa relativno izjednačenim šansama, skupa sa svojim saveznicima i satelitima, preglasavaju sa Srbijom i ostatkom „slobodnog čovečanstva”. Rezolucije Generalne skupštine nemaju težinu i snagu kakvu imaju one Saveta bezbednosti, ali je opet pomalo neprijatno kada vas tamo neki „indijanci” za koje ste već verovali da su odrađeni i „pacifikovani” preglasaju i ako se pred licem svetske javnosti pojavi polarizacija u kojoj ste vi konfrontirani sa velikim delom članica UN. Tim pre što će se, kako sada stoje stvari, u istom tom danu glasati i o sličnom, azerbejdžanskom predlogu rezolucije, gde će se Rusija i SAD ponovo naći na suprotnim stranama, ali gde je, zbog plebiscitarne podrške islamskog bloka, Azerbejdžanu pobeda gotovo zagarantovana.
Dakle, SAD, Britanija i ostali Evropljani nalaze se pred izborom koji je pomalo neprijatan. Vrlo je moguće da će u jednom danu morati da glasaju i za i protiv rezolucije koja osuđuje secesionizam i jednostrano menjanje granica suverenih država. Ukoliko, međutim, srpskog predloga rezolucije ne bi bilo ili ukoliko bi on bio tako promenjen i razvodnjen da za njega mogu glasati i oni koji su priznali kosovsku nezavisnost, trijumf bi bio kompletan, „međunarodnopravna” faza bitke za kosovsku nezavisnost pobednički okončana, a Srbija toliko ponižena i kompromitovana u međunarodnim diplomatskim krugovima da će ubuduće bilo kakva njena inicijativa ili spoljnopolitički potez delovati komično i potpuno irelevantno.
U protivnom, moglo bi lako biti 1:1, i to još sve uz javnu i očiglednu demonstraciju njihove neprincipijelnosti. Pa čak i da bude 2:0, to jest, da koordinisanom akcijom zapadnih i islamskih zemalja prođe ona azerbejdžanska (Nagorno Karabah), a propadne srpska antiseparatistička rezolucija, to će biti samo još jedna demonstracija neprincipijelnosti i bahate sile i neće dobro odjeknuti ni u UN ni u svetskoj političkoj javnosti. I što bi se onda blamirali i sa neizvesnim ishodom lobirali po kuloarima Generalne skupštine kada je mnogo lakše malo pritisnuti Srbe da oni sami odrade ono što treba u korist svoje štete. Uostalom, neće im biti prvi put.
Što se domaćeg, unutrašnjopolitičkog aspekta tiče, i tu su stvari jasne, samo malo manje očigledne. Razume se, sve što je na bilo kakvoj vezi sa bilo kakvim zapadnim strukturama, a takvih i te kako ima i na „patriotskom” i na „evropskom” delu političkog spektra, dalo je i daće sve od sebe da Srbija od svog predloga rezolucije odustane. Reći će da nas, pod jedan, takav predlog rezolucije „udaljava od Evrope” i da nas, pod dva, u slučaju verovatnog neuspeha, definitivno lišava Kosova.
S druge strane, „nacionalnom” delu političke scene takođe savršeno odgovara takav razvoj događaja. Definitivno se ,,raskrinkava” izdaja Kosova od strane Tadića i Jeremića i, što je još važnije, sprečava neprijatan upad ovog poslednjeg u patriotsko biračko telo. Oni će da kažu kako je predlog rezolucije „mlak” i „kapitulantski”, da vlast namerno hoće da još jednom izgubi, ne bi li tako dobila alibi za „prihvatanje realnosti” i potpuno odustajanje od borbe za Kosovo. I sve bi to bilo u redu da, oni, svesno ili nesvesno, takvim svojim stavom – a i to takođe nije prvi put – dodatno ne teraju vodu na mlin upravo onih snaga protiv kojih se, navodno, bore.
Cilj je očigledan i, slučajno ili ne, potpuno u skladu sa interesima stranog faktora – da se aktuelnoj vlasti odseče svaka, pa i najmanja mogućnost vođenja koliko-toliko samostalne spoljne politike i zaboravi priča o „ravnopravnim spoljnopolitičkim stubovima” koja je u poslednjih godinu-dve prilično iritirala zapadne ambasade i prozapadni deo domaće javnosti, da se Tadić definitivno gurne u naručje Jovanoviću, Jeremić prinudi na ostavku ili ostavi u bezvazdušnom političkom prostoru, a ona malo nacionalnija polovina biračkog tela prepusti ili već uveliko „pripitomljenim”, ili, pak, osvedočeno nesposobnim „desnim” strankama. I svima super. A onda lepo svi na „demokratske izbore” – pa neka ,,pobedi bolji”.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao“
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 31. 08. 2010.
