Izvor: Blic, 31.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prečica do duše
Prečica do duše
Bez kafe ne umem ni da režiram, ni da dajem intervjue ni da mislim...Shvatim kako mi ova godina izgleda drugačije iz mog ličnog ugla od onog koji ja faktički sa vama delim, a to je pozorišna režija i njene posledice. Kolko li je toga bilo toj 2003. godini - rekao je Jagoš Marković, spremajući sebi obaveznu ‘nes kafu’. Mnogo je njegovih uspeha za koje znamo. No, poslednji furiozni uspeh sa 'Filumenom Marturano' Eduarda De Filipa, u riječkom Hrvatskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << narodnom kazalištu može jednostavno da zbuni čak i najveće poklonike teatra. Jer, po rečima intendanta (upravnika) tog pozorišta, gospođe Mani Gotovac, već za petu reprizu tražila se karta kod tapkaroša i to za tisuću kuna više(!), po njenoj ‘štoperici’ aplauz je trajao 19 minuta, predstava je već pozvana na gostovanja u Rim, Ljubljanu, Zagreb.
'Odavno sam rekao da mi kući ne nosimo svoje uspehe već pre svega ono što smo razmenili s ljudima. Ne živimo sa idejama, lepotom, slobodom, već sa drugim ljudima. Sa njima i pravimo predstave. Zaboravljam i godine i režije. To da mi je 37 godina malo oteže shvatim. Povremeno ih se prisetim. Nekad se osećam kao da mi je 17, pozorišno 77, u jednom delu, a u jednom 37. Dakle, ne pamtim predstave po njihovim uspesima i neuspesima nego po osećaju koji me je pratio dok sam ih radio i po onome što sam delio sa ljudima. Sve u Rijeci što je bilo pamtiću po lepoti, razmeni našoj, po Mani Gotovac, po glumcima, ljudima iz teatra, po ‘Va pensijero’ koji pred premijeru ‘Nabuka’ trešti korzoom a posle se čuje muzika iz naše predstave. Po palubi maloj jednog broda, po plemenitosti ljudi sa kojima sam živeo a ne radio Filume napolitano, po tom fizičkom dokazu da političari ne određuju duhovne granice, da je dobro pozorište - dobro pozorište i da je u njemu isti red i haos ma gde bilo. U pozorištu se zna red. Jedino. Reditelj je reditelj. Glumac je glumac. A kreativni haos na sceni. Jedino se ono ne menja. Moja oaza sigurnosti. Dobra i uspešna predstava ne mora biti isto. Pamtiću 2003. kroz 10 godina, znam iz iskustva, ne po nagradama i uspesima, uz svu zahvalnost koju osećam prema tome, već po onom što je moju dušu nahranilo.' Kako se osećate kad čujete da se karta za 'Filumenu' u Rjeci prodaje za hiljadu kuna više?
- To je bila kulminacija. Prvi znak je bio vatrogasac koji je posle jedne, po meni, osrednje probe rekao: 'Ovo je za mene genijalno'. Dakle, prvi signal mi je bila tehnika, zatim generalne probe pa tako redom. Međutim puko’ sam na te tapkaroše. Jer tisuću kuna je ogroman novac. Rekao sam - nemam kapacitet pluća za ovo. Kad je, recimo, bila ‘Kate’ pravio sam sve vrste prekršaja; čudio se, zbunjivao, izvinjavao. Sve se to verovatno čitalo drugačije. No, ja sam tada bio mlad. Ima li nešto između vas i Severine Vučković koja je ovde poznata po muzičkim numerama a tamo i kao glumačka zvezda u rječkom kazalištu?
- Nema ali biće! Nadam se da ćemo raditi zajedno.
Zašto za vas kažu da ste težak čovek i da li vi sebe tako vidite?
- Ne mogu znati za koga sam težak a za koga ne. Primetio sam da drugi ljudi koji su poznati kao teški i zahtevni mene nikada nisu povredili. Možda baš to znači da sam težak pa se potiremo?! Ali, ne mogu da kažem da me neke osobice nisu povredile. Mislim da u mom slučaju nije stvar samo u potcenjvanju sagovornika, za koga negde vidim da laže, nego je kod mene stvar tupog ugla. Ti koje ja doživim kao bezbojne za mene su u tupom uglu. Ne vidim ih na vreme. Posle platim. A ‘teški’ su takvi kakvi jesu. Sa goraganima znaš na čemu si. Odmah. I to je čestit soj. Prsa u prsa. Vaše pitanje je bilo da li sam težak čovek, odgovoriću vam: da, kako sebi tako i drugima. Vidite nemam neprijatelja ni strogih kritičara jer imam Jagoša Markovića na vratu. Sebe merim svojim kriterijumima. Toliko sam sebe maltretiram da sve ostalo ide u drugi plan. Toliko obraćam pažnju na svoje izvesne režijske greške da mi to zamagli čitav vidik, i nemogu biti nežan prema drugima ako nisam nežan prema sebi. Zahtevan sam jer mislim da pozorište jeste jedan veoma važan posao i nosi ogromnu odgovornost. Jer, ono je prečica do ljudske duše. Šta ćete više od toga. Osvrnimo se malo na društveni kontekst. Slovite za reditelja buke, besa, mediterana, temperamenta...Možete li da probate da izrežirate ovaj društveni trenutak?
- Vidite, sada u ovim poznim tridesetim mogu da nosim tu odgovornost koju nalaže činjenica da je pozorište prečica do ljudske duše. I čekam da se napiše valjana knjiga o tome kako se nama često dešavalo da živimo pozorište. Čekam tog teatrologa! Znate kako Fedra kaže: 'zar ja državom da vladam kad ne mogu ni sobom'. Ipak?
- Ja jedva, devojko režiram i pozorišnu režiju, i sa tim teško izađem na kraj. Život i ne pomišljam da izrežiram, a kamoli društveni trenutak. Što se tiče političara - ne bio im ja u koži. Saosećam sa njima na izvestan način i do određene granice, saosećam u smislu da shvatam šta znači biti toliko odgovoran. Naravno, dok ne vidim volju za moć koja ovlada nekima od njih. Druga stvar, negde sam ontološka opozicija. Ne znam koga da postave za ševa države od meni bliskih ljudi ja bih bio protiv njega. Jer, umetnost i jeste, što bi se reklo, subverzivna. Kako da ne budem opozicija vlasti kad sam opozicija samome sebi? Drugo, šta će ti umetnik koji se vazda slaže. Zato, što mislim da neko ko hoće da nauči da vlada mora da nauči i da služi. Pre svega. Pa, jesu li naši političari izučili to?
-Postoje ljudi koji hoće da služe pozorištu i oni koji hoće da pozorište služi njima. Isto tako postoje političari koji služe narodu i oni koji hoće da narod služi njima. No, kao što znamo nisu svi isti. Ne poznajem ih, ali što rek’o Stefanovski: 'Znam im glave ne gledam im kape'. Velika Rahela Ferari je tako jednom prilikom rekla za neku obesnu, mladu pozorišnu zvezdu: ‘'On će trajati 10 minuta'. Gde je paradoks? Treba trajati bar 50 godina. Uvek sam govorio - ne ljuti se na upravnika oni odlaze, mi ostajemo. Ne mogu to da kažem za političare; jer pade ova vlade, pade ona vlada, prođe ovaj političar, prođe onaj, pa prođe nam i život! Nemamo mi drugo vreme. Zviždali smo, borili se, demonstrirali...Jesmo, ako treba i opet ćemo. Ali... Ali?
- Od prenemaganja i kukanja nema ništa. Više nikada neću imati dvadeset i neku. Nema opravdanja pred sopstvenim životom koji je meni Bog dao ako odgovornost za njega svaljujem na drugoga. Kao čovek nalazim se u određenim okolnostima, moje je da u njima dam sve od sebe. Sećam se da mi je kao detetu majka govorila kad bih se recimo pobio na ulici: 'Ne možeš da menjaš svet'. Znate, ne da ne verujem u revoluciju, kad se osvrnem na literaturu i vidim koliko je sve vekovima isto, posumnjam i u evoluciju! Naime, verujem da čovek može da menja sebe, i svoj odnos prema stvarima, svoju vizuru.Ni manje ni više od toga. Tatjana Nježić
