Izvor: Politika, 12.Maj.2010, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pre svega pravičnost
Ovo bi sad, kako se najavljuje, trebalo da bude treća poreska reforma: prethodne dve su bile 1990-91. i 2000-01. godine.
Nova kompozicija sistema poreza i doprinosa trebalo bi da zadovolji neke kriterijume. Najpre, poreski sistem treba da bude pravičan, jeftin, da podržava razvoj, da bude efikasan... Moje kolege su u studiji ,,Poreska politika u Srbiji – pogled unapred” u prvi plan stavili efikasnost, a potpuno zanemarili pravičnost. A pravičnost se obezbeđuje tako što imate >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koliko-toliko iskazanu progresiju oporezivanja prihoda i imovine i oporezivanje potrošnje koje je bilansno nešto manje izdašno. Porezi na potrošnju su regresivni porezi, oni na isti način pogađaju i bogate i siromašne, jer svi plaćaju, recimo, isti PDV i akcize na derivate nafte. Ali udeo plaćenog PDV i akciza ne učestvuju jednako u dohotku bogatijih i siromašnijih potrošača: ispod jedan odsto u dohotku bogataša, a znatno više u dohotku siromašnijih. To mehanizam PDV-a i akciza čini veoma nepravednim.
Od svih poreza koje smo do sada imali najnepravičniji, ali i za državu najbolji je PDV. Kod PDV-a nema oslobađanja plaćanja, postoje jedna-dve stope, ugrađen je sistem samooporezivanja, a država u svemu tome ima veoma niske troškove i to samo troškove kontrole.
Kolege u studiji predlažu da država na najjednostavniji način podmiri javne rashode povećanjem stopa PDV-a ne dirajući mnogo poreze koji se plaćaju srazmerno ekonomskoj snazi, to jest porez na dohodak, porez na dobit i poreze na imovinu. Ovi porezi se značajnije bilansno ne diraju iako autori studije, na primer, konstatuju da Srbija ima pet do šest puta nižu efektivnu stopu poreza na dobit. U Evropi prosečna stopa poreza na dobit je 25 odsto, a kod nas 5-6 odsto. Evropa ima veoma sužen krug poreskih podsticaja kod poreza na dobit, a mi ih imamo devet.
Predlog autora studije je, dakle, da povećaju opštu stopu PDV-a za četiri indeksna poena, sa 18 odsto na 22 odsto, što je u stvari porast za 22 odsto, dok nižu stopu, koja je sada osam odsto i među najvišima je u Evropi, osim u Mađarskoj i Danskoj, da povećaju na 12 odsto to jest za 50 odsto . Najveći broj evropskih zemalja ima nižu stopu PDV-a od pet odsto. To je stopa koja pogađa hranu, komunalije, lekove, jednostavno najelementarnije potrebe stanovništva. Moj predlog je da se ta stopa smanji sa osam odsto na pet odsto. Viša stopa od 18 odsto treba da ostane, a nedostajuću masu prihoda moguće je ostvariti kroz sledeća tri poreska oblika: prvo, da podignemo zakonsku stopu poreza na dobit, sa 10 odsto na 15 odsto uz značajno smanjivanje sistema olakšica. Na taj način bi se ostvarilo osetno povećanje udela prihoda od poreza na dobit u ukupnim prihodima.
Dalje, kad je reč o porezu na dohodak fizičkih lica, autori predlažu nekoliko varijanti ali ona koja je, da kažem, najverovatnija je zasnovana na uvođenju proporcionalne stope, uz jedan neoporezivi iznos od 6.000 do 16.000 dinara (tzv. flat porez).
Međutim, smatram da bi trebalo uvesti sintetički porez (varijanta PAYE sa usklađivanjem na kraju godine), koji bi obezbedio da 80-90 odsto obveznika plaća porez praktično samo na platu, ali bi onih 10-20 odsto imali povećano poresko opterećenje.
Stepen progresije mogao bi se preciznije izračunati (na primer, 10 odsto, 20 odsto i 30 odsto), tako da se nadomesti prihod koji bi se izgubio ukidanjem doprinosa na zarade za zdravstveno osiguranje i omogući smanjivanje fiskalnog deficita.
Treće, porezi na imovinu. Za prosečan stan od 60-70 kvadrata danas se mesečno plaća, na primer, dva puta manji porez na imovinu nego što se plaća za televiziju (kablovska plus pretplata). Međutim, taksa za televiziju je regresivan porez sa istim efektima kao i PDV, teže je podnose ekonomski slabiji slojevi stanovništva budući da je u istom iznosu plaćaju svi. Zato treba povećati porez na imovinu, ne toliko stopu koliko adekvatnije valorizovati osnovicu. I obuhvatiti imovinu u celini.
Sve mere koje se predlažu doprinele bi tome da poreski sistem bude pravičniji, neznatno skuplji, u funkciji podržavanja zaposlenosti i približniji tendencijama u Evropi. Mere bi omogućile da se doprinosi za zdravstvo i za zapošljavanje prebace na budžet i da se rastereti cena rada. To bi trebalo da dovede do povećanja neto plata, jer plate se ugovaraju u bruto iznosu.
Na kraju, smatram da u Srbiji nema mnogo poznavalaca poreskog sistema i njegovih specifičnosti. Bilo bi stoga veoma plodotvorno da se ti ljudi okupe, argumentovano pretresu moguće varijante, jer ove dve nisu jedine, da utvrde šta je realno i moguće i da onda izađu u javnost i predloženo brane kako bi sistem bio u funkciji 1. januara 2011.
Profesor Ekonomskog i Pravnog fakulteta u Beogradu, u penziji
Božidar Raičević
[objavljeno: 12.05.2010.]
