Izvor: Politika, 26.Apr.2015, 22:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prazna fešta preterivanja
Poslednje Molijerovo delo, komedija-balet „Uobraženi bolesnik“, prštavo je satiričan komad koji ismeva malograđanstvo, licemerje, sebičluk, svet nesposobnih medicinara, ali i opsesivnih bolesnika. Iako je snažno komički napisana, u pogledu značenja ova Molijerova komedija danas ipak nema razorni društveni značaj, kakav imaju njegovi najizvođeniji tekstovi.
Žanr komedije-baleta koji je u vreme francuskog klasicizma bio izuzetno popularan, u službi spektakularnog zabavljanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aristokratije, danas je prilično anahron. Zato su iz originalnog Molijerovog teksta, u predstavi reditelja Jagoša Markovića, sa pravom izbačeni baletski prolozi i interludiji. No, postupak uklanjanja tih danas zastarelih, razonodnih međuscena nije mnogo pomogao da idejni plan Markovićeve predstave dostigne nivo ozbiljnijeg smisla. Predstava je uglavnom ograničena na više ili manje uspešne glumačke stilizacije, izgrađene na bespuću ideja. Molijerovi elementi društvene kritike, ismevanja primitivizma i pohlepe, ovde su drastično izbledeli, mahom su svedeni na značenjski praznu feštu glumačkih nastupa.
Dragan Mićanović je neosporno vešt glumac, pa je uspeo da spretno i scenski ubedljivo stvori lik hipohondra Argana, kao kukavnog, zarozanog nesrećnika, umotanog u krpe, spuštenog pogleda, izbijajućih tikova. Argan je ovde vrlo nalik tvrdici Harpagonu, što je asocijacija koja se uspostavlja na samom početku predstave, kada on usredsređeno broji novce za lekove. I Jelisaveta Sablić je donela dovoljno upečatljiv lik služavke Toanete koja je znatno grublja i oštrija nego u originalnom tekstu, gde je oličenje razuma i mudrosti. Ovde je natmurena oštrokonđa, tiranka koja viče na Argana, neprestano se verbalno, a ponekada i fizički sukobljava sa njim.
Vlasta Velisavljević uvek donosi šarm na scenu, a ovde je u ulozi Gospodina Diafoarusa, u crno obučen, sa tamnim naočarima, kao kakav ledeni mafijaš. Bojan Dimitrijević, u kontrastno belom odelu, dao je izrazito grotesknu, karikaturalnu figuru njegovog sina Tome Diafoarusa. On se grubo kruti, krivi i izvija, što jeste komički ubedljivo, ali na prvu loptu, u smislu brzinskog osvajanja gledalaca. Gospodin Bonfoa Nebojše Milovanovića ravno i dosadno je teatralan, dok je gospodin Pirgon Gorana Šušljika preko svake mere izveštačen. Anželika Marte Bjelice je sva sazdana od nerva i uzavrele energije, dernja se kao neukroćena goropadica, takođe bez mere, pri čemu se takvom igrom izdvaja od ostatka ansambla, kao da je pala na scenu iz neke druge predstave.
Izbor da Arganovu ženu Belinu igra muškarac, Radovan Vujović, zanimljivo je dramaturško-rediteljsko rešenje. Ono označava Belininu suštinsku lažljivost, opako pretvaranje da joj je stalo do Argana, dok zapravo samo brine za njegov novac. Ova ideja će dobiti efektan rasplet - kada pomisli da je mrtav, Belina će skinuti sa sebe teatralnu periketinu i haljine i otkriti svoje pravo lice, pravi pol i stvarni motiv zbog kojeg je bila sa Arganom. Nažalost je ovo izazovno rešenje udavljeno u moru preovlađujuće rediteljske proizvoljnosti i infantilnosti.
Radnja se tokom većeg dela predstave odvija bez konteksta, da bi se na kraju na banalan način dovela u naše vreme, kada Argan tera Kleanta (Mladen Sovilj) da postane lekar, izjavljujući da može brzo da stekne diplomu na nekom od ovdašnjih fakulteta. Ta dosetka je površna, ali i nelogična u odnosu na radnju. Jednom hipohondru bi valjda ipak bilo važno da je u blizini sposobnog lekara, a ne nekog ofrlje naučenog šarlatana sa sumnjivom diplomom. U originalnom tekstu postoji motiv krumpiranog fakultetskog proizvođenja lekara, ali je logično postavljen, što u predstavi nije slučaj (u tekstu o tome ne govori Argan, već njegov brat Berald).
Finalni rediteljski izlivi tobože poetičnih i metaforičnih prizora, padanja nekakvog snega i Arganovog usamljeničkog trčanja u mestu, ovde su lažni. Oni su pseudo-poetski i pseudo-metaforički, zato što nisu prirodno utkani u tok scenske radnje, već kao da su zalutali, tresnuli niotkuda. Uključeni su na kraju, valjda zato da bi spasili šta se spasiti može, očajničkim pokušajem zavođenja gledaoca spoljnom atraktivnošću. Sa time se nažalost i na kraju potvrđuje teza o proizvoljnosti režije.
Kostimi su kreirani u epohi, nesumnjivo raskošno (Bojana Nikitović). Markovićev dizajn scene je sveden, dubok i uglavnom prazan, ne označava ništa, kao ni predstava u celini.
