Izvor: Politika, 27.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo na drugačiji stav
Most na Adi je već nekoliko godina tema rasprave koja se najčešće odvija na stranicama „Politike”. Svojim stavovima najviše se javljaju oponenti projekta čija realizacija, prema saopštenjima iz gradskih službi, treba uskoro da počne. Jedan iz niza ovih napisa objavljen je u „Politici” od 19. marta pod naslovom „Pravo na grad”, a potpisao ga je arhitekt Mihajlo Mitrović.
Na početku svog teksta, kao uvod u glavnu temu, autor veliča „pobedu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << građana u borbi za Peti park”, što svakako, u ovom slučaju, treba pozdraviti, ali ne i uzeti za opšti obrazac u rešavanju urbanističkih problema, što se isticanjem ovog događaja maltene sugeriše. Niko ne može da bude protiv učešća građana u planiranju gradskog razvoja, ali njihov uticaj ne bi smeo da pređe izvesnu meru, jer bi u suprotnom bilo veoma teško da se, na primer, nađu mesta za javne garaže ili škole sa posebnom namenom ili nađu rešenja za mnoge druge osetljive planske poteze. Ovih dana, eto, urbanisti upravo moraju da ulože mnogo napora da uvere stanovnike Bloka 70 da „Skejt-park” na obali Save neće ugroziti njihove životne uslove.
Pominjući „pobedu u borbi za Peti park”, arh. Mitrović žali što slična pobeda nije ostvarena i u borbi građana protiv izabranog mosta na Adi, i pored toga što, kako on tvrdi, „javni interes, struka i Beograđani kažu: most sa sajlama je krajnje neadekvatan i nepotreban za mali raspon Save”. Pri tom idu i atributi: „štetan”, „ekstremno skup”, „odraz skorojevićke razmetljivosti”, „sajla-most”... I sve to Mitrović izgovara u svojstvu, tako ispada, predstavnika javnog interesa, struke i Beograđana, s tim što nije jasno kako je utvrđen taj „javni interes” i odakle je izvučen podatak o stavu (podrazumeva se – svih) Beograđana. Najčudnije je, ipak, navođenje „STRUKE” u ulozi glavnog i autoritativnog protivnika planiranog mosta. Ako to pisac namerno zaobilazi, hajde da ja podsetim čitaoce da su u žiriju za izbor idejnog rešenja, pored drugih, ako smem to da kažem, stručnjaka, bili prof. Nikola Hajdin, mostograditelj svetskog renomea, i njegov kolega akademik Branislav Mitrović, arhitekt iz samog vrha našeg neimarskog stvaralaštva. Nije li poprilično nekorektno, da ne napišem oštriju reč, odricati ovim ličnostima pripadništvo struci?
Kao još jedan, koji po autorovoj kvalifikaciji zbog drugačijeg stava, ne pripada struci, a i ne predstavlja nikog drugog do samog sebe, ja mogu da kažem da projekat novog mosta smatram kvalitetnom podlogom za uspešnu realizaciju. Njegov troskok preko reke zaista deluje impresivno, a noseći stub svojom visinom i pratećom kablovskom lepezom donosi likovne vrline koje mogu samo da obogate panoramsku sliku Beograda. Kao urbanistička markacija ovaj impozantan objekat bi se lepo pridružio Tornju na Avali, Pobedniku na Kalemegdanu, Hramu Sv. Save, „Beograđanki”, Zapadnoj kapiji, Palati „Ušće”, Kuli na Gardošu, a Ada Ciganlija bi njime dobila svoju efektnu prostornu oznaku.
Zamerka da bi visina pilona predstavljala opasnost za avione-zaprašivače više je šaljiva nego ozbiljna. Isto tako, na primedbu da je ovakva konstrukcija podložna terorističkim napadima može da se uzvrati pitanjem: A koji to most može da bude siguran pri današnjoj tehnologiji raketnog oružja?
Neumesno je da se, kao arhitekt, uplićem u raspravu o ceni mosta, pogotovo što predstavnici gradskih vlasti daju jedne podatke, a oponenti ovakvog mosta druge. Iznoseći iskaze nekih svojih istomišljenika da bi sredstva koja bi bila utrošena za, kako podsmešljivo kaže, sajla-most bila dovoljna za bar dva ako ne i tri drugačija mosta (?!), arh. Mitrović se zalaže za most od prostih čeličnih greda, ili u narodnom pojednostavljenju – brvana. Takva brvna, da uzvratim u istom stilu, svakako bi morali da nose direci pobodeni u Savu, pa bi Beograd tako dobio ćupriju sa verovatno zadovoljavajućom funkcijom, ali daleko od savremenih svetskih koncepcija mostova, a uz to i sa neznačajnim estetskim svojstvima. (Zanimljivo je da takvo rešenje predlaže arhitekt koji je, inače, svoje stvaralaštvo dosledno održavao na ravni daleko iznad prostog funkcionalizma.)
No, bilo kakvo vraćanje celog poduhvata na novi početak nesumnjivo bi izazvalo veliki gubitak u vremenu, pa bi neminovni uticaj inflacije mogao da učini da se i sa brvno-mostom premaši današnja suma namenjena izabranom rešenju. Otuda smatram da ne treba odlagati njegovu realizaciju i da samo treba poželeti da se on što pre uključi u beogradski saobraćajni sistem i doprinese ublažavanju sve većih problema na internim i tranzitnim komunikacijama u našem glavnom gradu.
Milorad H. Jevtić, arhitekt
[objavljeno: 28/03/2008.]
