Izvor: Blic, 22.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravljenje pornografije od bede
Pravljenje pornografije od bede
Dogodio se jedan mali skandal sa jednim malim filmom - kaže Milutin Petrović, reditelj filma 'Zemlja istine, ljubavi i slobode' (koji je nedavno u Manhajmu dobio Fasbinderovu nagradu), komentarišući, ne bez ironije, prekid saradnje sa distributerskom kućom 'Vans'.
Govoreći o razlozima koji su doveli do toga Milutin navodi da je ovaj film zapravo pravljen unatraške u odnosu na domaću kinematografiju.
'Stičem utisak da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u ovoj zemlji sve treba početi iz početka. Naime, od pisanja scenarija do svakog segmenta rada rađen je unatraške, a onda smo u jednom trenutku pomislili da treba da krenemo u normalnu distribuciju sa normalnim distributerom. Zatim smo došli u situaciju da shvatimo da će nam film biti potpuno izblamiran. A mi to ne damo.' Zašto mislite da će film biti izblamiran?
- Pođimo od toga da je ovaj film dobio prestižnu nagradu i ljudima treba omogućiti da ga vide. Čelnik 'Vansa', Dejan Vražalić je dobronameran i pametan čovek kome se film jako dopao. On ima distributersku kuću koja zadovoljava njihovog zapadnog partnera. Ja sam Milutin Petrović, imam malu producentsku kuću i nisam zadovoljan načinom na koji 'Vans' radi svoj posao. Zato ćemo sami raditi distribuciju, i film će krenuti od 4.januara u Muzeju kinoteke i Studentskom kulturnom centru. Sami ćemo uraditi reklamu, sekundažu, plakat... To kako oni rade je prosto bruka i sramota. Siguran sam da u svakoj grupi studenata na fakultetima ili u svakom razredu u gimnazijama postoje bar tri osobe koje bi želele da pogledaju film. Ne radi se samo o novcu, izgleda da u čitavoj stvari nešto suštinski ne funkcioniše. U kom smislu?
- Pitam se da li stručna javnost ove kulture u medijima uopšte ima neku snagu i uticaj. Ako razno-razne dobre kritike, intervjui, tekstovi u uticajnim sredstvima informisanja ne znače gotovo ništa u odnosu na trominutne ili četvorominutne blokove reklama američkih filmova na svim televizijama, onda nešto ozbiljno nije u redu. Da li je moguće da ovde ima moć samo američki imperijalistički pristup, odnosno jeftini filmovi na jeftinim televizijama gde su jeftine sekunde? Spreman sam čak da žrtvujem svoj film, da nema dva gledaoca, da bi se stvar izvela na videlo. Bez obzira na distributerske probleme, da li je vaše ostvarenje zapravo nov način na koji srpski film ulazi u Evropu? Do sada smo bili prepoznatljivi po Kusturici.
- Popularnost Kusturice i Bregovića je nešto što mene veoma brine. Nemam ništa protiv njihovog postojanja, ali na svaki mogući način zabranjujem da mene ili moju porodicu identifikuju sa njihovom umetnošću. Možda ja grešim, možda sam ja lik iz njihovog filma, ali smatram da imam pravo da zabranim tu identifikaciju. Doživljavam ih kao ljude koji su se obogatili od navodne etno ideje, a ustvari je reč o rasizmu i segregacionim klišeima o mom narodu. Ne dam da se o meni i o mom narodu priča kao o nižerazrednim bićima. Lično se protivim i takvom predstavljanju Roma. Živim na Dorćolu i u razred sa mojom kćerkom ide jedan mali Rom koji ne zna da odgovori ni na jedno pitanje koje mu deca postave. I njegov život nema blage veze ni sa poetikom ni sa estetikom Kusturičinih filmova.To je, da citiram jednog čileanskog reditelja koga sam upoznao u Manhajmu, porno mizerija. A to znači?
- Pravljenje pornografije od bede, odnosno prodaja na način na koji se prodaju pornografski filmovi. Pobrkani su lončići. E sad, svet je dovoljno veliki da sam ja u njemu upoznao ljude koji su to provalili. Pojednostavljeno govoreći nisu samo šajkača, opanak, grubost, glupost i trube tačna predstava o mojoj zemlji i o njenim simbolima. Koje simbole vi koristite i o kakvim likovima govorite?
- Moj deda je imao odličnu teoriju o filmu koja glasi: mrtav padne živ kući dođe. To su neke senke ili prototipovi koji se u glavama gledalaca identifikuju sa likovima. No, u svakom slučaju to su normalni evropejci i ne izgledaju kao psi. Pošto sam ja imao teoriju da u domaćem filmu svi ljudi poslednjih deset godina izgledaju kao psi, dok u američkim filmovima deluju kao gospoda. Likovi u mom filmu su ljudi sa kojima bi hteo da sedneš u kafanu ili da se družiš, ali samo po izgledu. Zašto samo po izgledu?
- Reč je o problemu civilizaciskih razmera. Preterano su odvratni. Jer, kako piše u sinopsisu, muškarci su plaćeni da ubijaju a žene da budu kurve. Odnosno, svi su plaćeni da rade nešto što nisu. Sve se vrti oko novca. I svi to rade kao da je to normalno. A u suštini se radi o jednoj strašnoj stvari koja je toliko apokrifna da je o njoj teško govoriti. Ipak, o čemu se to, zapravo, radi?
- Neki od ljudi koji su poginuli u televiziji kada je bombardovana znali su da će stradati, a oni su tamo išli da ne bi izgubili posao koji se minimalno i sa zakašnjenjem plaća. To je strašno. Ljudi imaju strah da misle o tome. Lakše im je čak da stvar okrenu prema bolu majke koja je tu izgubila dete ili krivici Milanovića, nego da se suoči sa činjenicom o mislima poginulih koji su tu dolazili za par desetina maraka. Šta je sve čovek spreman da uradi za pare, manje ili veće svejedno je.Vidi se to, između ostalog, i u onoj anegdoti o Bernardu Šou. Naime, raspravljalo se o prostituciji u siromašnom predgrađu. Bernard Šo je damu, koja je bila najglasnija u moralisanju, upitao da li bi ona uzela kraljevsko bogatstvo za malo strasti u tajnosti, ona je u suštini odgovorila da bi, ali da je to nešto drugo. Ubrzo potom ponudio joj je da 'zgreše' za nekoliko funti. Na njeno zaprepašćeno pitanje šta mislite ko sam ja, on joj odgovori da je to sasvim jasno i da je sada reč o cenjkanju. Možda moji problemi sa distribucijom i potiču odatle što ljudi (ne)svesno neće da se sretnu sa bolnom istinom o sebi i sa sopstvenim naličjem. Tatjana Njezić
