Izvor: Blic, 14.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravim muziku po svojoj meri
Kada je predstava „Nahod Simeon" Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada nedavno pobrala valjda sve nagrade na Sterijinom pozorju, jedna od njih došla je u ruke Borisa Kovača, autora muzike i songova.
Kao što je pozorišni kritičar Ivan Medenica napisao da reditelj Tomi Janežič u ovoj predstavi „gradi raskošni scenski spektakl koji, paradoksalno, sadrži u sebi nešto izrazito asketsko, ritualno, sakralno", slično se može reći i za Kovačevu muziku.
Ovaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << živopisni vojvođanski kompozitor, muzičar i multimedijalni umetnik tokom devedesetih je uglavnom pravio karijeru u Italiji, Sloveniji i Austriji. Kada se 1996. vratio u Srbiju, za B92 je objavio seriju albuma s raznim grupama, od kojih je najpoznatiji „Ladaaba orchest". Kovačevo stvaralaštvo muzički novinari bi najradije nazvali „world music", ali njegova muzika se ipak otima strogoj klasifikaciji, jer predstavlja rezultat brižljivo osmišljenog umetničkog koncepta. Muzika iz „Nahoda" upravo je u izdanju SNP-a objavljena kao CD („Songs From The Garden Of Loves And Graves") i može se kupiti u ovom pozorištu.
Kakvi su vam utisci nakon dobijanja nagrade na Sterijinom pozorju?
- Podsetilo me je na to koliko je strateški bilo „pogrešno" što sam najmanje od svega radio na tome da u vlastitoj zemlji napravim karijeru. Odrastao sam u takvom duhu da mi je svet, a ne vlastito dvorište, bio uzor i mera stvari. Devedesetih se to pokazalo korisnim - dok sam ja po svetu radio više nego ikada, lokalne „zvezde" su tavorile. Mada sam napravio zavidnu međunarodnu karijeru, tek nakon ovakvih pojavljivanja u domaćim medijima, moje komšije primećuju da ja radim nešto „ozbiljno"...
Vašu je muziku, čini mi se, i inače lako vizuelizovati: tu se čuju i vozovi i lavež... Kako uopšte izgleda raditi muziku za jednu predstavu?
- Ja sam netipičan autor i izvođač, muzika je za mene sredstvo a ne cilj po sebi, i to je razlog što se u mojim radovima lako prepozna ono više od muzike. Zato je pozorište, za mene, prirodno okruženje, a veliki broj ovakvih predstava kao što je „Nahod Simeon", gde muzika ima ogroman prostor i igra veoma značajnu ulogu, radio sam, još pre petnaestak godina, u Sloveniji i Austriji. Drago mi je da, zahvaljujući sjajnoj Mileni Marković, koja je napisala tekst, i izuzetnom reditelju iz Slovenije Tomiju Janežiču, takva estetika stiže i u domaće institucionalno pozorište. Ubedljiva pobeda „Nahoda" na ovom Pozorju, nadam se, znači prekretnicu u pozorišnoj praksi u Srbiji, a nadam se, samim tim, i više prostora za mene.
Na vašem sajtu ste izneli zanimljivo viđenje svog kreativnog razvoja. Utiču li nagrade na taj razvoj?
- Iza mojih projekata uvek stoji izvestan koncept. Umetnici koji negiraju potrebu stvaranja vlastitog koncepta, svesno ili nesvesno, jednostavno preuzimaju tuđi - jer stvaranja bez koncepta nema. Inače, poslednjih godina sam u stvaralačko-životnoj fazi koju sam nazvao „simple life", a svoje radove definišem kao postistorijsku muzičku sintezu. Nagrade i priznanja prijaju, mada sam ja svoju sujetu dovoljno zasitio na nastupima širom sveta, pa tu nagradu doživljavam uglavnom pragmatski, tj. nadam se nekoj poslovnoj koristi. I stvarno je glupo što me ovdašnji pozorišni i filmski stvaraoci i producenti ne koriste više.
Privlače li vas još uvek pustare? Šta vam je toliko zanimljivo u njima?
- Panonac sam. Oduvek sam Panoniju smatrao svojom pravom domovinom. To je fiktivna zemlja mirnih, pitomih, pomalo melanholičnih ljudi, među koje uvek dolaze divlji da bi se i oni s vremenom pripitomili. Mada živim u selu na obroncima Fruške gore, pogled na ravnicu bih mogao zameniti jedino pogledom na more. Ima jedna zemlja u koju bih sutra otišao da mogu, zove se Istra.
Mnogi primećuju tu melanholiju u vašoj muzici iako ostavljate utisak nekoga kome je lepo tu gde jeste. Je li melanholija, što bi se reklo, imanentna muzici s ovog prostora?
- Sem što je za moj posao ovo pogrešna zemlja, uspevam da tu živim po svojoj meri, a takvu i muziku pravim. Melanholija je stanje duha ispunjenog osećanjem uzvišene sete ljudskog postojanja. Melanholični ljudi znaju da je muzika iznad politike i ekonomije, tj. istorije. Melanholici su aristokrate duha, ne mogu biti po ukusu većine... Ono što balkanskim mentalitetom dominira nije melanholija već primitivni patos sadomazohizma.
DSS i muzika
Svojevremeno ste imali mali spor s DSS-om zbog neovlašćenog korišćenja vaše muzike u njihovoj predizbornoj kampanji...
- Taj spor, koji je samo izgledao mali, odneo je mutni Dunav jer je novosadski odbor te stranke, zbog podrške radikalima, formalno raspušten, pa nismo imali više koga da tužimo. Možda je i bolje što je tako ispalo, s tim polusvetom je bolje ne imati posla. Videli smo kako su prošli oni glumci... - kaže Kovač.
