Izvor: Politika, 17.Maj.2012, 01:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravila „Zapadnog Balkana”
Primera ima bezbroj. Zajednički im je suštinski, duboko ukorenjen besmisao, na koji više niko ne skreće pažnju, a malo ko ga primećuje
Jedan ovdašnji „filmski radnik”, ne tako davno je saopštio javnosti kako njegov novi film priča o tipičnom „našem čoveku”, ubeđenom da je za sve bogom dan. Ideja deluje na mestu. Takvih ljudi, stručnjaka za pozorište, istraživanje ruda i gubljenje vremena, raspoloženih da predu i kudelju motaju, zaista ne fali – ni „u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svetu, a pogotovo kod nas”.
E – ali – cela priča dobija neočekivan obrt i puni smisao kada se pogleda špica pomenutog filma. A tamo je rečeni „filmski radnik”, deklarativno kritički nastrojen prema stručnjacima opšte prakse, potpisan kao producent, reditelj i glavni glumac! Da li i kao scenarista, ili ne, i ako ne, da li zato što nalazi kako za taj posao nije stručan, ili iz altruističke potrebe da i drugima pruži šansu – nisam siguran.
U toku upravo minulih parlamentarnih izbora, na svim mogućim televizijskim kanalima je, bezbroj puta u toku dana, i tako iz dana u dan, emitovana zanimljiva reklama jedne ovdašnje stranke – za priču nije važno koje. Na reklami bi se prvo pojavila devojka koja nam saopštava kako je diplomirala, ali ne može da se zaposli, pošto danas, da bi se zaposlio, moraš da se učlaniš u neku stranku. I taman kada gledalac oseti solidarnost sa ogorčenom devojkom, koja kazuje nešto što možda nije u potpunosti tačno, ali nije ni daleko od istine – kad, hop – eto ti je sledeća scena: nezaposlena vlasnica diplome ponosno korača na čelu stranačke kolone! Dakle – preuzela je sudbinu u „svoje ruke”. I da će se zaposliti – to je izvesno. A o apsurdnoj suprotnosti poruke koju bi ovaj propagandni spot, po zamisli autora, očigledno, trebalo da pošalje, i poruke koju zaista šalje – neka razbija glavu onaj čija je to briga. Što će reći – niko.
U Beogradu je nedavno počela, još uvek traje, i potrajaće, maratonska manifestacija u čast jednog hrvatskog pisca. Bilo je tu i biće – i pozorišnih predstava, i multimedijalnih izložbi, i okruglih stolova, i promocija stripova, i čega sve još ne. Hepenig je počeo na dan kada je pomenuti pisac, pre mnogo godina, izvoleo prvi put počastvovati Beograd svojom posetom; a završiće, se, valjda, kada organizatori i učesnici sami sebi dojade. Ali na stranu pitanje zbog čega se ovde jednom stranom piscu ukazuju počasti kakvih su, kanda, nedostojni domaći velikani pisane reči, ako ne u Srbiji, ono barem u svetu poznatiji i cenjeniji od junaka alternativnog beogradskog maratona; na stranu i pitanje zbog čega se u Hrvatskoj srpskim književnim klasicima ne ukazuje ni promil recipročne pažnje; kao i pitanje da li su u toj priči ludi hrvatski ili srpski kulturnjaci – a ponašanje im je do te mere različito da i jedni i drugi normalni nikako ne mogu da budu – ima tu i žešćih „pikanterija”.
Više koautora različitih „sadržaja” obezbeđenih u sklopu ove književne manifestacije u kojoj književnost valja tražiti svećom – saopštilo je kako nije pročitalo ni red koji je zapisao čovek u čiju slavu su utrošili svoje „kreativne potencijale”!?
Razlog: mladi su. Ali – ne u smislu da je život pred njima, pa ima vremena za čitanje nego u smislu da su se školovali „devedesetih”, kada je ovaj pisac već bio „izbačen” iz lektire. Elem – „ometeni su u školovanju”. Zašto taj nedostatak nisu otklonili u „vlastitoj režiji” – ako ne ranije, ono barem neposredno pred festivalski angažman – logično, nisu znali da objasne. Možda iz straha od mogućnosti da im se delo slavljenog pisca ne dopadne, što bi dovelo do neprijatnog unutrašnjeg sukoba i bacilo ih u iskušenje da odustanu od unosne tezge?
Kako bilo, primera sličnih navedenim ima bezbroj. Mogu se pronaći u najrazličitijim „oblastima društvenog života”, među ljudima najrazličitijih „profesionalnih, političkih i seksualnih” orijentacija. Zajednički im je suštinski, duboko ukorenjen besmisao, na koji više niko ne skreće pažnju, a malo ko ga primećuje.
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 17.05.2012.
