Izvor: Blic, 11.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravi umetnici ne rade za tržište
Pravi umetnici ne rade za tržište
Da nije bilo Elen Stjuart, poznatije kao La Mama, možda nikada ne bi bilo 'Pužića'. Tako na početku razgovora za 'Blic' Branislav Milićević, i dalje poznat kao Kockica, pojašnjava poreklo svog pozorišta. Predstavom 'Otkačena princeza' Pozorištance 'Puž' obeležava dvadeset pet godina postojanja i za to vreme je postalo dečje pozorište u kome čak i političari vole da budu viđeni. 'Pored Elen Stjuart, ‘Pužića’ ne bi bilo ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bez profesora Bajića koji me je', kaže dalje Branislav Milićević, 'inficirao pričom o Artou, čoveku koji je išao od vrata do vrta tražeći sponzore za svoje pozorište. Ja do tada nisam ni znao da takva mogućnost postoji. Mislio sam - već postoje pozorišta i mlad čovek samo treba da se potrudi i zaposli tamo. Potom je došla Elen Stjuart i pitala me zašto ne napravimo svoje pozorište. Ja nisam znao šta me pita, a njoj nije bilo jasno u čemu je problem. Onda je ona predložila Miri Trailović da nam dopusti da radimo u ‘Ateljeu 212’.'
I tamo ste postigli prilično dobre rezultate?
- Trupu smo skupili Caca (Slobodanka Aleksić, prim aut.) i ja. Sačinjavali su je Miki Manojlović, pokojni Dragan Maksimović, Boba Stojnić, i tako dalje. Prvu predstavu koju smo radili bila je 'Hamlet' i ona je što se tiče pozorišta bila u skladu sa pravilima, ali je poticala iz nekog našeg hipi pogleda na svet koji je podrazumevao drskost i svoj način života. Išao sam dotle da nisam priznavao da je to 'Ateljeova' predstava, već našeg Teatra treći tim, odnosno TTT, kako smo se skraćeno zvali. I šta se desi? Preporuči nas Elen Stjuart festivalu u Amsterdamu, i mi otputujemo. Dođemo tamo, kad ono već odštampani plakati sa našim imenom, idu ona trčeća slova, koja prvi put vidimo: 'Teatar treći tim iz Beograda', mi ponosni kao niko. Kad najednom iskoči pred nas Mira Trailović, za koju uopšte nismo znali da je u Amsterdamu, i napravi takav skandal kako je samo ona mogla, koji se završio tako što se obriše naše, a upiše ime 'Ateljea 212'. Kako ste iz tog hipi pogleda na svet i umetnost otkrili dečji teatar?
- U vreme božićnih praznika boravio sam u Londonu i tamo gledao predstave porodičnog pozorišta. To je vrsta pozorišta namenjena trima generacijama, znači baba, deda, njihova deca i unuci. I to je, čini mi se, uticalo na Cacu i mene da pravimo predstave koje imaju ta dva koloseka, jedan dečji i jedan za odrasle. U najkraćem, nešto kao predstave za decu sa vicevima za odrasle. Oni to rade iz istog razloga kao i mi, da ne bude dosadno roditeljima kad dovode decu u pozorište. Što se hipi pokreta tiče, mi jesmo bili pripadnici tog, da kažem pokreta, ali u našim predstavama nije bilo nikakvog hipizma. I Caca i ja smo bili akademskog obrazovanja, u 'Ateljeu' smo radili 'Hamleta', 'Okovanog Prometeja' i tako dalje. Hoću da kažem, ja jesam privatno nosio dugu kosu, šinjele sa vojnog otpada i bunde iz Avganistana, ali to nije uticalo na moja pozorišna shvatanja. Kako ona glase?
- Ja verujem da svi ljudi misle o pozorištu kao i ja. Pozorište je jedna od umetnosti koja ima zadatak da popravlja ljude. Govoreći u Aristotelovom smislu katarze, to znači da izađeš sa predstave barem dirnut ako ne potresen. S tim u vezi, pozorište za decu ima još jedan zadatak više, a to je da decu nauči da doživljavaju razne tuđe sudbine.
Da li ova vrsta pozorišta podrazumeva ljubav prema deci ili je reč o profesionalnom odnosu prema poslu?
- Ja ne mogu da verujem da je umetnost odvojena od ljubavi za taj posao, da postoje ljudi koji bilo koju umetnost odrađuju zanatski. Ne verujem da postoji slikar koji slika za tržište, ukoliko je slikar. Caca i ja obožavamo decu i slogan našeg pozorišta jeste da je u pozorištu jedino publika važnija od glumaca. U našem slučaju to su deca. Gotovo da ni u jednom odgovoru niste zaboravili da pomenete vašeg pozorišno-životnog saputnika, rediteljku Slobodanku Aleksić Cacu?
- Kada bih recimo bio ministar kulture i dobio zadatak da menjam stvari u pozorištima, uvek bih postavljao dvojnog upravnika, jednog muškarca i jednu ženu. Jer to su dva potpuno različita mozga. Po mom uverenju, žene i muškarci različito misle. Ja ne bih pisao ovakve komade da ih ne čita Caca i ne stavlja svoje ženske primedbe. Bili bi dečački. Moj prvi komad 'Otkačena balerina', kojim smo pre petnaest godina otvorili salu, tipično je muški pogled na svet koji se Caci uopšte ne dopada, ali, eto, i ja ponekad isteram svoje. Pomenuste vlast, kakav tretman Pozorištance 'Puž' ima kod vlasti?
- Nas su uvek podržavale sve vlasti, i ne žalim se. Ne bih da zvuči demagoški, ali moram da kažem da nas ovi novi podržavaju najviše. Nikada se, naime, nije desilo da dođe neko iz gradske vlade, kao što je to učinila neki dan Gorica Mojović i pitala šta nam treba. Kako ste se našli na izbornoj listi za srpski parlament?
- U vreme prvih višestranačkih izbora u Srbiji, ja sam se kandidovao za mesto poslanika u parlamentu. Prvo, verujući da ću ući u Skupštinu sigurno, a onda verujući da ću, kao neko ko je u Skupštini, moći nešto da promenim. Mislio sam da ću biti dečji poslanik koji će se boriti za decu, ali, srećom, nisam uspeo u svojoj nameri da postanem poslanik. Kako čuveni Branko Kockica gleda na sadašnje emisije za decu na novim televizijama?
- Televizija se pokvarila uopšte, pa tako i televizija za decu. 'Kockica' je skup projekat - snimali smo i pet dana jednu epizodu. Sada se to više ne isplati, i mi vidimo da se rade samo one emisije za decu gde može da su ubaci reklama. Ponekad mi se čini da ne postoje dečji proizvodi koje treba reklamirati, dečji program ne bi ni postojao. Izgleda da u novim sistemima vrednosti, koji današnje televizije favorizuju, nije bitno da li će deca biti dobri ljudi, već da li će biti dobri potrošači. U vreme kada sam ja radio na televiziji, tadašnji urednik Čeda Mirković nije dozvoljavao da na televiziju stigne trivijalni program poput današnjeg. Setite se samo emisija Miće Aćina i sličnih.
Željko Jovanović
