Izvor: Politika, 16.Maj.2011, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda u Srbiji
Ovde se za pravdom žudi, a ona izmiče zato što su neki građani ravnopravniji od drugih. Primerice, jedna poznata pevaljka nagodila se sa tužilaštvom da može državi da uplati četvrtinu novca za koji je oštetila izvesne pojedince dok je trgovala fudbalerima, pa će joj ostatak oprostiti. Da li će joj oštećeni oprostiti? Da li ih je iko pitao za mišljenje i da li oni praštaju pljačkašima svojim? Godinu dana će sirota „samohrana majka”, kako u presudi navedoše časne sudije, provesti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u svojoj skromnoj kućici, doduše bez zaplenjenog arsenala oružja. Neće pevati na koncertima, ali će snimati albume. Zamislite da neki pojedinac plati četvrtinu vrednosti stana, a da onda odbije da plati ostatak banci koja mu je dala stambeni kredit. Da li bi mogao da provede nekoliko meseci u kućnom pritvoru i zadrži stan? Ne, ostao bi i bez stana i bez uplaćenog novca. Prema tome, ono što važi za veliku većinu građana Srbije, pa i za samohrane majke, ne važi za cvetka zanovetka.
Takođe, ako bi neko od čitalaca napao nekog čoveka, koji ga mnogo nervira, izgazio ga i polomio mu nogu pred brojnim svedocima, verovatno je da većina ne bi smatrala da napadača treba osuditi samo na kaznu kućnog pritvora. Naime, ako bismo se tako međusobno napadali, a onda išli u kućni pritvor, to bi bio podsticaj agresivnim ljudima da čine slične milosrdne akte. Izgleda, međutim, da je država prepustila uzimanje pravde u svoje ruke građanima. Bitno je da građani rade na fizičkoj snazi, jer treba deliti pravdu. Samo je važno da se na vreme odluči šta treba lomiti: ruku, nogu ili glavu. Potom se kostolomac lepo odmori u kućnim, a polomljeni u bolničkim uslovima. Pravda je zadovoljena, jer obojica se odmaraju.
No, šta se zbiva kad gurate baklju nekome u usta? Niste pokušali? Plašite se visoke kazne? Ako je suditi po slučaju jednog mladića u Srbiji koji je to učinio, nema razloga za strah. Njemu je iz razumu nedostupnih razloga sud u Srbiji prvobitnu kaznu od 10 godina za učinjeno zlodelo ugrožavanja života drugog čoveka preinačio u pet i po godina. Moguće je da mu je veće Apelacionog suda kao olakšavajuću okolnost uračunalo činjenicu da je za sva vremena upropastio ne samo život jednog čoveka već i unesrećio celu njegovu porodicu. Zar nisu uostalom dobri drugovi, svi odreda primerni mladići i verni navijači kluba za koji i potpisnik teksta navija, ovoga junoše uporno tražili „pravdu za Uroša”? Naime, „panduri nisu ljudi već kerovi”, pa za napade na njih ne treba odgovarati. Treba ih vređati, tući, zlostavljati, a najbolje je nahraniti ih zapaljenom bakljom.
Uopšte, fudbal je, kao produžetak politike, oblast u kojoj se pravda u Srbiji ponajviše poštuje. Tu su usredsređeni pamet, poštenje, sofisticiranost i decentnost. Sportske veličine poput Tomislava Karadžića, Vladana Lukića, Vošinog Butorovića, Partizanovog Stanojevića prosto plene džentlmenskim stavom uopšte a posebno prema svojim protivnicima. Sport uvek pobeđuje blagodareći ovim rođenim vitezovima i pobednicima.
Pisac ovih redaka je pre dvadesetak godina svake nedelje obavezno prisustvovao svim utakmicama Crvene zvezde uživajući u umetnosti. Naime, vrhunski sport to jeste, o čemu danas najbolje svedoče Novak Đoković i drugi vrhunski svetski teniseri. Nekad su tako briljirali Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Miodrag Belodedić, Darko Pančev, pre njih Dragan Stojković Piksi. Tada je, umesto Vladana Lukića, evropskog i svetskog prvaka predvodio Dragan Džajić, kojem su prava ozbiljno prekršena prikazivanjem snimka privođenja celoj Srbiji, i kojem je danas zaplenjena imovina. On mora da vrati sve što je navodno uzeo, jer verovatno nije samohrana majka. Uistinu, mnogo se toga od 1992. promenilo. Jugoslavija je nestala, a čovek više nema rašta posećivati stadione, jer tamo se ne uživa u umetnosti igrača, već u umešnosti „navijača”. Ko najbolje vređa, ko je najveštiji u tuči, ko ima najbliže veze sa neonacistima i mafijašima, ko će najagresivnije i najnemilosrdnije napasti suparničko navijačko ili policijsko pleme, taj je najvredniji poštovanja – pravi muškarac i uzor. Ako se zastupnici države drznu da ga privedu i optuže, odbranićemo ga u javnosti, platićemo bestidne advokate, a i sa sudijama znamo kako. Roditelji će, razumljivo, pričati kako se radi o divnom i vazda pravdoljubivom detetu. Ako mu se docnije posreći, može postati bogougodnik poput jednog vladike koji nekažnjeno zlostavljaše dečačiće. Naposletku, nije li sud stvoren da štiti moćne od nemoćnih, bogate od siromašnih, sadiste, „samohrane majke” i bogobojažljive pedofile od nepravednog gneva javnosti?
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 17.05.2011.
