Izvor: Blic, 12.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda postoji samo u bajkama
Pravda postoji samo u bajkama
Bajka je oplemenjena stvarnost obdarena zrnom pravde za kojim večno sežemo. Tragika svakog doba sličnog sadašnjem je u nedostatku pravde - napisala je Gordana Kuić u romanu 'Bajka o Benjaminu Baruhu' koji je objavila 'Narodna knjiga'. Naime, kao i njene prethodne knjige i ovaj roman je ubrzo nakon objavljivanja osvojio čitaoce i, po raznim anketama, dospeo u sam vrh bestseler lista. U kojoj meri je taj stav da se tragika doba meri nedostatkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pravde primenljiv danas i ovde?
- Mislim da je to primenljivo na svaki trenutak u istoriji čovečanstva, i mirnodopski i ratni. A ratova je bilo i bilo. Ne mogu tačno da se setim gde sam pročitala taj podatak, ali u svakom slučaju on glasi da je u čitavom XX veku na zemaljskoj kugli bilo samo 15 dana bez ratova. Znate, po mom uverenju pravda je ono što čovek očekuje od društva u kome živi. I kada to ne dobije on postaje pobunjenik. Kao lik Đorđa Vujičina u mom romanu. On je počeo da mrzi zbog nepravde koja je naneta njegovom ocu i bratu. A iz mržnje mogu poteći samo loše stvari.
Ali, ta njegova mržnja i kasnije dobrota kojom je obasut na neki način ga vraćaju u razumno stanje.
Na koji način?
- On shvata da ta mržnja nije nikome pomogla, ni ocu i bratu, ni nikom njemu bliskom, ni njemu, ni bilo kom drugom. Znači, stvorila je samo zlo. Iz tog zla je on izišao shvativši dobrotu ljudi koji su ga spasli i krenuo drugačijim putem. Jednostavno, preoblikovao se. Koliko, po vašoj oceni, među našim sugrađanima ima mržnje? U kojoj meri je izražena i evidentna?
- U svim turbulentnim momentima, u bilo kojoj državi, rađa se mržnja i nepravda i, kao što se zna, isplivava sve ono najgore što postoji u ljudima. Međutim, ne treba zaboraviti da upravo u takvim prelomnim trenucima i ono što je dobro se neverovatno primećuje. Znate, u mirnim vremenima ni jedno ni drugo nije istaknuto, tada imamo sitne zloće i sitna dobročinstva. Može li tu umetnost, konkretno književnost, bilo šta da promeni ili popravi?
- Mislim da književnost, da se ograničimo na književnost, može da bude uzor, da pospeši borbenost, da pruži uvid u ljudska stremljenja i ponašanja, da smiri... Ali ja ne verujem da književnost može u biti da promeni one osnovne ljudske osobine. Smatram da književnost nije uzročnik nego rezultat ljudskih nastojanja. I to, pre svega, kao lični pogled svakog pisca ponaosob na neku temu ili prizor. Ali, to je, dakle, uvek lični uvid. Jer, fakte možete posmatrati sa raznih strana i obasjavati ih raznim svetlima. Vaše svetlo je bajkovito. Iz knjige u knjigu vi tim svetlom obasjavate ne baš slatku sudbinu Jevreja...
- Moja majka je sefardska Jevrejka, a otac mi je Srbin. E sad, shodno jevrejskom načinu gledanja na stvari, ja sam 100 posto Jevrejka, a po srpskim merilima ja sam 100 posto Srpkinja. Pa vi vidite šta sam?! No, šalu na stranu, moja majka je zbog svog porekla doživela silne pogrome i progone a opet je često govorila, pogotovo u starosti, da je ona srećna žena. Ona je imala taj dar da gleda na život iz lepše perspektive. Često se govori o nekoj, uslovno rečeno, sličnoj sudbini Srba i Jevreja...
- Postoji izvesna nesrećna nit koja prati i jedan i drugi narod. Međutim, ne poznajemo mi dovoljno istoriju kada to kažemo. Pogledajmo, recimo, tragičnu nit, nit koja je postojala za jednog Indijca ili za američkog Indijanca. Ima toliko naroda koje je zadesila nesreća. Čak mislim da nesreća uopšteno prati ljudski rod i to pre svega zbog osobina koje taj ljudski rod nosi. Vratimo se romanu 'Bajka o Benjaminu Baruhu' i odnosu između realnog života i bajke?
- Bajka je jedan način da pravda bude zadovoljena. Vidite, moji junaci nisu ni prinčevi ni princeze, ali svaki čovek može biti plemić ako je iskren pred silnima, mudar pred lukavima, postojan pred prevrtljivcima i skroman pred hvalisavcima. I tada postaje junak životne bajke. Knjiga se, ipak, završava jednom prilično teškom kategorijom; čekanjem?
- Jeste čekanje teško. Ali, vidite, Laura Levi koja ostavlja tu bajku, odnosno priču o svojoj porodici, iskreno se nada da će joj se sinovi vratiti iz logora. Čekanje je uvek ispunjeno iskrenom nadom i zato ono nije tako teško za onoga koji čeka. Uostalom, to je prirodno, ma koliko se činilo bajkovitim, jer inače ne bismo ni čekali.
Recimo, na kraju, ko je zapravo Benjamin Baruh?
- Benjamin Baruh je kao neki dobri duh, uvek u pravom trenutku na pravom mestu. On zapravo povezuje ta četiri grada, odnosno četiri porodice u romanu. Znate, ceo ovaj svet se može posmatrati kao naličje dok je lice na drugoj strani. E, Benjamin Baruh, odnosno travar iz Travnika, je živeo lice u svetu naličja i nije delio prokletstvo onih koji veruju isključivo u stvarnost.
Važna je priča
U vreme svakovrsnih razbijanja forme romana vi ipak pišete klasične priče u jednosmernom narativnom toku i za vaše knjige se kaže da su urbana proza?
- Ima tih tendancija postmodernizma ili post-postmodernizma. I tu takođe, po mom uverenju, ima vrsnih knjiga. Međutim, moj pristup nije takav. Znate svi smo mi skloni da etiketiramo stvari i svrstavamo ih u žanrove. No, mislim da ja pišem život, a on sam po sebi sadrži sve te karakteristike, odnosno žanrove. Mi smo svi nevoljno bačeni u istorijski kontekst koji je uvek, i u ratu i u miru, koloplet žanrova. Ali, uvek se sve bazira na priči. I mislim da nikada neće usahnuti ta ljudska potreba za pričanjem, odnosno slušanjem priča. Tatjana Njezić
