Izvor: Blic, 20.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda je danas daleko od istine
Pravda je danas daleko od istine
Beograd mi izgleda domaće, prisno pitomo. Imam osećaj kao da sam već bio ovde i da sam se već družio sa ovim, vrlo prisnim, ljubaznim i lepim ljudima'. Tako je naš glavni grad u kome je prvi put, opisao ruski reditelj Kiril Serebrenikov, čija je predstava 'Plastelin' izvedena na ovogodišnjem Bitefu. Kiril Serebrenikov, inače pripada, kako su posvedočili mnogi naši pozorišnici koji ga znaju od ranije, hrabrijoj grupi ruskih reditelja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čije predstave poslednjih godina 'tresu Moskvu'.
Šta za vam znači činjenica da se 'Plastelin' igra na Bitefu?
- Znam da je Bitef vrlo važan festival koji je bitan i za rusko pozorište. Na Bitefu su obeležena, označena neka velika imena ruskih reditelja kao što je na primer Ljubimov i neke velike ruske predstave. Za mene je poziv na ovaj festival bio veliko iskušenje i veoma sam bio uzbuđen zbog toga; uzbuđen sam i sada i biću sigurno i sutra kada ćemo ponovo igrati predstavu. Pogotovu što ne mogu da dokučim kakva je bila reakcija publike. U Moskvi, publika reaguje otvoreno. U prvom delu predstave, mnogo se smeju a potom mnogo preživljavaju dok kraj najčešeće dočekaju ovacijama. U Nemačkoj pak ljudi ćute sve vreme, ne reaguju, misliš ništa. A onda uslede dvadesetominutne ovacije. Kod nas se izvodi dosta savremenih ruskih komada; Nikolaj Koljada učitelj pisca čiju dramu ste režirali, igra se u skoro svim gradovima u zemlji. Postoje li novi drugačiji komadi i u čemu se sastoji njihova razlika?
- Upravo u MHAT-u režiram predstavu po drami braće Presnjakov, 'Terorizam'. Oni su takođe iz Jekaterinburga, sibirska oblast, kao i pisac ovog komada Sigarev. Taj tekst nije tragičan poput 'Plastelina' već je lociran u nekom prostoru, da kažem dramskog pamfleta. Reč je o jako talentovanim ljudima koji uz pomoć fragmentarne dramaturgije govore o raznim oblicima i aspektima terorizma. I to ne o teroristima kao o ljudima koje gledamo na vestima, o ljudima koji tamo negde postavljaju bombe, već je više reč o zlu koje je svugde oko nas. Terorizam nije negde van, zlo je tu, svuda oko nas, ali i u nama. Ova predstava je zanimljiva i po tome što će ona biti jedinstvena u istoriji MHAT-a. Prvi put će se naime u ovom pozorištu igrati jedan ovako radikalan tekst. Znači li to da je sama tema, odnosno njena radikalizacija ono što je drugačije i novo u odnosu na komade koje mi znamo?
- Radikalnost je u tekstu, u temama ali i u jeziku. Jezik kojim govore savremeni autori i njihovi junaci, zapravo je jezik ulice koji ni iz bliza nije sličan standardnom jeziku drame. Pri tom, nije reč o psovkama ili slengu, već o potpuno drugačijem govoru koji sam po sebi šokira publiku. Nikoga više ne možete sablazniti golim telom, već nečim što on ne poznaje, što je drugačija misao. Mene često pitaju kada je reč o 'Plastelinu' - da li sam imao nameru da nekoga provociram. Ja naravno, kažem ne, jer to nije moj cilj. Englezi su u svom viđenju ove drame imali nameru da provociraju i oni su od ovog dramskog teksta napravili šokantnu predstavu. Po mom mišljenju provokacija uopšte nije kreativno osećanje, ona je poput udarca u lice, ostane modrica koja brzo prođe. Moj cilj je da doprem do publike, ali tako da nešto ostane u njima što će da izazove rekciju, razmišljanje.
Ipak, prikazali ste scenu silovanja dečaka koja u tekstu ne postoji?
- Tačno je, pokazali smo jednu scenu silovanja koje u tekstu ne postoji, s tim što smo ga maksimalno stilizovali. Pozorište je mesto u kome je ljudima potrebno dati određeni impuls kako bi njihova mašta proradila. Pravde ionako neće biti bez obzira što ćemo nešto prikazati onako kako se desilo; biće samo nešto što izgleda kao pravda ali što je daleko od istine. 'Plastelin' je rađen u Centru za režiju i dramu, o kakvom pozorištu je reč?
- Centar je bio jedno potpuno nepoznato mesto u koje skoro da niko nije svraćao. Naročito nas je zaobilazila elita. Onda smo postavili ovu predstavu i još neke, i publika, pretežno mladi, je počela da dolazi spontano. Onda su o nama počeli da pišu u novinama i usledilo je nešto što nas je iznenadilo. Publika Centra su postali novi buržuji, koji dolaze svojim džipovima na predstave o malim, jadnim i nesrećenim ljudima. Pomenuli ste želju i nameru da Moskvi i Moskovljanima ukaže na njeno blisko okruženje, na šta se to odnosilo?
- Mislio sam na to da je na samo sto kilometara od Moskve sve drugačije. Reč je o siromaštvu, bedi beznadežnosti, o jadnom životu velikog broja ljudi. Uostalom, verujem da i vi imate istu situaciju ovde i da vrlo dobro znate o čemu govorim. Naša perestrojka ili vaše reforme, ako se zovu tako, dodirnula je samo finansijske centre. Obični ljudi su ostali po strani. Pozorište su uvek zanimali mali ljudi i ovo jeste predstava o malim ljudima kojima je loše. Ali oni nekako moraju da žive. Ovaj dečak iz predstave, junak ovog komada, želeo je da preživi ali je čitav svet bio nastrojen protiv njega. I šta je on mogao da uradi? Imao je dve mogućnosti: da pogine ili da se pretvori u iste takve nakaze koje ga ugrožavaju. On bira smrt i postaje heroj. Znate li neke naše pozorišne umetnike, za koga ste od njih čuli u Moskvi, za koje predstave?
- Slušao sam dosta o predstavi 'Hazarski rečnik', dosta sam lepih reči čuo o njoj, čitao sam Branislava Nušića, poznajem Katarinu, suprugu našeg velikog reditelje Ljubimova, koja je iz Jugoslavije i znam za Bitef. A iz umetnostu uopšte?
- Moj omiljeni pisac je Milorad Pavić, znam za Kusturicu i Bregovića. Željko jovanović
