Izvor: Blic, 05.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava gluma sadrži istinu
Prava gluma sadrži istinu
Film Siniše Kovačevića 'Sinovci', čija je beogradska premijera večeras u Centru 'Sava', rađen je prema komadu 'Srpska drama' ovog dramskog pisca koji je i reditelj filma. Međutim, kako nam otkriva Petar Kralj, koji u 'Sinovcima' igra glavnu ulogu, Kovačević je dopisao celo jedno poglavlje, ono koje se dešava na ovoj, kako kaže Petar Kralj, našoj strani. Radnja 'Srpske drame' Siniše Kovačevića, koja je neka vrsta polazišta i okosnica njegovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << filma, odvija se na nekom zborištu gde se sreće nekoliko generacija vojnika poginulih u ratovima, počev od balkanskih ratova do ovih poslednjih devedesetih godina.
Kako je moguće da je ovo vaša prva glavna uloga na filmu?
- Glavnu ulogu na filmu imaju, po mom mišljenju, sinovci. Ali jeste, ovo je moja prva glavna uloga koja je za mene značajnija zato što mi je reditelj dozvolio da odigram neke scene do kraja i onako kako se barem meni nije dešavalo na našem filmu. Kakvi su vaši utisci sa snimanja? O kakvom filmu je reč?
- Nisam ga gledao, ali mi se čini da će, s obzirom na način rada, ovaj film biti smešten u kategoriju autorskih ostvarenja. Što se mene tiče, međutim, tu nema neke velike razlike da li je film ove ili one vrste i da li je reč o filmu ili pozorištu. Gluma je svuda ista. Veliki glumci u svetu su igrali i na filmu, i na televiziji, i u pozorištu, jer sve je to gluma. Gluma je umetnost bilo da snimaš, da to radiš uživo na sceni, i, ukoliko u njoj ima istine, ona je uvek prava, ukoliko nema - do viđenja. Drugo, verujem da će se mnogi koji sebe smatraju filmskim ekspertima, oni koji prave kastinge, znaju rezove, uglove, kadriranja, veoma iznenaditi. Siniša Kovačević je tačno znao koji kadar, kako i iz kog ugla hoće da snimi. On je gledao kroz kameru onako kao što mi se čini da je radio Timoti Džon Bajford sa kojim sam radio seriju 'Neven'. Bajford je već na snimanju imao u glavi montažu, i teško da je i neku sekundu snimio viška. S te strane me je Siniša Kovačević veoma prijatno iznenadio. Da je bio malo nesigurniji i da nije uvek znao tačno šta hoće, s obzirom na teške uslove u kojima smo radili i na činjenicu da je u poslu bilo dosta entuzijazma, film bi se raspao tokom rada. Šta očekujete od premijere?
- Imam veliki stah od premijere jer film nisam gledao i ne znam kako ćemo proći kod publike. Ja nešto i ne volim sebe da gledam, uvek mi se čini da nisam uradio ono što sam mislio da jesam. To je kao kada nekome napišete najiskrenije pismo pa ga posle, kada ga pročitate, pocepate. Sreća je što u pozorištu ne vidim sebe, verovatno ne bih ni pola uloga odigrao.
Sa festivala u Jagodini otputovali ste u Banjaluku, odatle na festival u Požarevac, sada žurite na snimanje. Kako izdržavate?
- Nikako. Prošle godine sam sebi rekao da treba do okačim kopačke o klin. To se desilo posle premijere predstave 'Dugo putovanje u noć', bio sam umoran i bio sam prestao da se radujem predstavi koju ću uveče igrati. Ako se bojim hoću li moći da odigram ili ne, ako se ne radujem, onda je tu nešto sumnjivo i treba stati. I onda ste prihvatili ulogu u Banjaluci u predstavi 'Jazavac pred sudom'?
- Kočićev 'Jazavac pred sudom' me je pratio od najmlađih dana, i lako sam prihvatio tu ulogu. Međutim, posle toga sam prihvatio i ulogu Sanča Panse u predstavi 'Don Kihot' u pozorištu 'Madlenijanum'. Te predstave su mi vratile radost igranja. 'Jazavca' publika prima na takav način i ovde, a naročito u Banjaluci, da mi to daje posebnu radost igranja. U 'Madlenijanumu' je bilo lepo, bilo je zanimljivo, i volim tu predstavu. Da svedem, vratila se ta mala radost igranja, a dokle - videćemo. Znači, možda ponovo premijera u 'Ateljeu'?
- Imam u 'Ateljeu' starih lepih predstava, 'Građanin plemić', 'Brana', 'Divlji med', ponekad stave na repertoar mog 'Tolu', ukupno pet predstava, igram u 'Zvezdara teatru' 'Doktora Šustera' Dušana Kovačevića, igram sa mojom koleginicom Svetlanom Bojković u Beogradskom dramskom, puno toga, i svaki put, svako veče kada igram bilo koju predstavu, ona je uvek nova bez obzira na to da li je igram stoti ili bilo koji drugi put. Iz ugla glumca, to je jedina suštinska razlika između pozorišnog i filmskog glumca. Snimaš, ponavljaš scenu dvadeset puta, izvučeš iz sebe sve što treba i gotovo - snimljeno je. U pozorištu je svako veče nova publika, uvek dođu neki novi znatiželjni ljudi koje moraš ubediti da pozorište ima smisla, i niko te ne pita kako si raspoložen. Na snimanju mogu da ti izvuku petnaest raspoloženja i da posle uzmu koje im odgovara. U pozorištu svako veče, sve mora iz početka.
Željko Jovanović
