Izvor: Blic, 07.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Praonica prljavih ruku
Praonica prljavih ruku
Za scenu 'Bojan Stupica' sprema se čuveni komad Žan Pol Sartra 'Prljave ruke' u režiji Radoslava Milenkovića. Likove ove predstave dočaraće poznati glumci među kojima i doajen Mihajlo Janketić , koga najšira publika zna po brojnim ulogama, i koji se po drugi put u svom životu hvata u koštac sa ovim Sartrovim tekstom. Naime, pre tridesetak godina, bila je to čuvena predstava, a Janketić je igrao mladog Barina.
'Tada sam glumio mladog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << revolucionara Barina, a sada je došlo vreme igram šefa partije, Oderera. Prilično zgodno i zanimljivo u čitavoj priči',kaže Janketić uz osmeh. I, kako je to biti šef partije?
Nije to samo politička drama. Ona je vrlo slojevita i bogata. Po pitanjima koje tretira može se udenuti u svako vreme, odnosno komunicira sa publikom i društvenim trenutkom u svim mogućim situacijama. Na koji način komunicira sa današnjim prilikama?
Ona pruža ljudima priliku da konačno shvate, da idealizam u politici ne postoji. Barin gubi bitku jer politiku vode ljudi koji su spremni na drugačije rizike. Oderer kaže mladom idealisti:'Ne može se nevino vladati. Čovek mora imati prljave ruke. Ja sam zavlačio ruke i u govna i u krv, i to do lakata.' I nešto kasnije dodaje jednu značajnu misao:'Partija je uvek samo sredstvo, postoji samo jedan cilj, a to je vlast'. E sad, kako uzeti vlast? To je, takođe tema kojom se bavi ova drama. Recimo, taj Oderer koga igram je protiv krvi, dok bi usijane glave to htele odmah, bez obzira na cenu. I zaista, kada sam pre trideset godina igrao Barina zbilja sam bio poput njega, ali u međuvremenu sam uistinu postao Oderer.
Šta to zapravo znači?
Znači da je vreme koje je proteklo iskristalisalo stvari u neku, kao, istinu. Jer, čovek ne može da živi bez kompromisa ni bez rizika. Ne mislite li da je na našoj stvarnosnoj sceni u modi pranje (prljavih) ruku?
Ruke se obično posle upotrebe, odnosno posle svakog delanja, operu zar ne? I politika je takođe posao, doduše danas je mnogo više biznis, i shodno tome valja povremeno prati ruke. Ako ništa drugo ono higijene radi. Ili da bismo ostavili utisak kako smo čisti. Svojevremeno ste izjavili da ste kroz uloge istorijskih ličnosti spoznavali i njih i mentalitet ovog naroda. Jeste li dokučili zašto se za Srbe sve češće kaže da imaju samoubilački nagon?
Ne bih to nazvao samoubilačkim nagonom, nego potrebom da se živi u slobodi. Srbi su kroz celu svoju istoriju, otkako su došli na Balkansko poluostrvo, morali da se bore za svoju slobodu. Jer, da bi se živelo, da bi se radilo, sejalo, želo, mlelo, jelo mora biti slobode. Zato smo, valjda, postali ratnici, zato kod nas postoji kult sinova izraženiji nego kod drugih naroda. Jer, sinovi, odnosno muškarci su ti koji su borbom stvarali slobodu. I zato je, logično, sintagma 'ratnički narod' postala konkretna odrednica našeg mentaliteta. Tu se nameće pitanje načina (samo)odbrane. Mora li se poginuti? Jer je kroz istoriju, pa i danas evidentno da dok su se drugi narodi razvijali mi smo ginuli.
Naravno da bi bilo pametni i preporučljivo efikasno se odbraniti, a ne poginuti. Samo, ne znam koliko mi poznajemo, a još manje koliko smo u stanju da primenimo te načine. To zaista ne znam. Vratimo se pozorištu. Igrate nekoliko predstava u pozorištima Crne Gore. Jedna od njih je i 'Marko Miljanov', komad oko koga se digla velika prašina. Kakav je vaš stav?
Ta prašina je zapravo ishitrena i politizovana akcija koja je bila, u najmanju ruku, nepotrebna. Ispostavilo se da je besmisleno boriti se sa pozorištem. I zašto bi se iko borio protiv pozorišta kada se ono, u osnovi, bavi istinom i lepotom. Reč je o jednom neprijatnom činu koga bi trebalo zaboraviti. Odbranili smo i predstavu i Marka Miljanova umetničkim sredstvima. Politika je, valjda, shvatila da sa tim nema nikakve veze i da pozorište nije nikakva propaganda nego umetnost. Ne mislite li da ono ipak biva upotrebljivano po potrebi?
U poslednjih desetak godina partije da bi uzele vlast, jer kako kaže Oderer cilj je vlast, 'upotrebljavaju' popularne ljude; sportiste, glumce, pevače, naučnike, lekare... Odnosno, koriste ljude koji su u svome poslu ostvarili rezultate i time stekli veliki broj poštovalaca. Njih uistinu ne interesuju mnogo ti ljudi, već oni drugi, brojniji, koji uvažavaju njihov rad, jer hoće da ih pridobiju. A to da li će se neko, osim svojim poslom, baviti i politikom jeste lična stvar i dilema koju svako za sebe treba da rešava. A koji je vaš stav u odnosu na sve aktuelniju dilemu, kada je reč o pozorištu, igrati ili ne igrati?
Uvek postoje takve stvari; kriza pozorišta, kriza publike, igrati ili ne igrati... Pozorište je pozorište, ono ne postoji ako se ne igra. Prema tome tu, za mene, nema dileme. I šta mogu glumci uopšte? Šta može pozorište? Može li pozorište da izmeni svet? Ono može da prikaže, da posavetuje, da ponudi uglove gledanja na izvesne probleme, ali ne može menjati svet. Dakle, potpuno je irelevantno za politiku, i za goli život, hoće li se igrati ili ne. Tatjana Njezić
