Izvor: Politika, 13.Jan.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pragmatična moralnost
Ili: o praktičnoj upotrebi Martijevog izveštaja
Znam da je čitaocima već dosadno da čitaju o Kosovu i čuvenom dijalogu, ali mislim da ne bi bilo zgoreg da posle izveštaja Dika Martija ukažem na neke njegove aspekte koji su možda manje bili prisutni u javnosti. Kao prvo, mora se reći da je ovaj izveštaj mnoge iznenadio i zbunio, a da je ta konfuzija i dalje veoma prisutna kod svih strana. Evropske zemlje koje su priznale Kosovo i dalje ne znaju kako da se postave prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovom izveštaju jer on povlači odgovornost svih onih koji su sve vreme znali za aferu trgovine organima ali su zbog širih političkih obzira odlučili da pogledaju na drugu stranu. Verovatno će svi zauvek zapamtiti prezrivi i bahati smeh Bernara Kušnera na postavljeno novinarsko pitanje o trgovini organima kao ilustraciju duboke dvoličnosti. Iako se još ne može nikako govoriti da će bilo koja zemlja ponovo razmotriti svoje priznanje nezavisnosti, jasno je da nijedan šef države u Evropi neće u dogledno vreme žuriti s tim da se slika i rukuje sa predstavnikom Kosova, naročito ako on bude Hašim Tači kao novi-stari premijer. To se naročito videlo na primeru Švajcarske čija je ministarka spoljnih poslova odbila da primi nagradu od ambasade Kosova.
Ova konfuzija se takođe ocrtava u Prištini ali i u Beogradu. Vlada u Beogradu je poprilično ambivalentna u vezi sa pitanjem da li se uopšte može pregovarati sa Hašimom Tačijem kao garantom budućeg potencijalnog dogovora između Beograda i Prištine. Ovde u principu postoje dve dimenzije pitanja prihvatljivosti Hašima Tačija kao sagovornika. Jedna je moralna i povlači za sobom pitanje relativizacije optužbi Dika Martija. Jer ako Srbija kaže da može razgovarati sa Tačijem kao predstavnikom kosovskih Albanaca onda to može biti razlog da i neke druge zemlje kažu da je on i njima prihvatljiv sagovornik, što očigledno sada nije. Niko neće biti veći Srbin od Srba, kako bi Rusi to rekli. Toj dimenziji se mora dodati i činjenica da je imidž Kosova u Evropi ozbiljno poljuljan činjenicama da je prethodni premijer Ramuš Haradinaj u haškom pritvoru, a sadašnji je predmet rasprave čije će prvo „ročište” biti 25. januara na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope. Naravno, politička optužnica može biti zamenjena i pravnom, ali to je nešto što će neizostavno voditi u radikalizaciju političkih prilika na Kosovu. To, opet, može rezultirati dolaskom na vlast onih koji se zalažu za ujedinjenje sa Albanijom i prekid svakog dijaloga sa Srbijom (Albin Kurti).
Ovakva procena je sigurno i bila razlog zbog čega se predsednik Tadić prilično brzo odredio da je svaki legitimni predstavnik Kosova za njega prihvatljiv sagovornik. To je druga dimenzija ovog pitanja koja se vrti oko praktične upotrebe Martijevog izveštaja za interese Srbije. U suštini, ovde se ima u vidu da je Srbiji važnije da dobije povoljno rešenje iz dijaloga sa Prištinom nego što bi to bilo neko suđenje Tačiju. Politika, iako ponekad nemoralna, kao disciplina mogućeg i praktičnog nameće ovakve dileme koje nisu lake. Takođe, Tači je sigurno svestan da se jedino može „oprati” od efekata izveštaja Dika Martija ako se u narednom periodu predstavi kao „faktor stabilnosti” i kao neko kome je stalo do istorijskog dogovora sa Beogradom. Naravno, sve bi to bilo u cilju svetle evropske budućnosti uz blagoslov Brisela. Ovde se mora dodatno objasniti zašto su Beograd i Priština svesni da je izveštaj Dika Martija jedna vrsta poruke Evrope da se mora što pre doći do dogovora i da ovo ne sme biti još jedan u nizu spoljnopolitičkih promašaja EU. Ključ je čitanje detalja u Martijevom izveštaju.
Ukoliko pogledate neke fusnote izveštaja (konkretno, fusnote 24 i 25) videćete da se Marti poziva na podatke obaveštajnih službi Nemačke, Italije, Velike Britanije i Grčke, a nijedna od ovih službi ne bi dala te podatke bez političke odluke svojih vlada. U tome se vidi da je ovo svojevrsna poruka Prištini od evropskih centara da se više neće tolerisati njihovo isključivo oslanjanje na SAD i sabotiranje kako Euleksa tako i drugih evropskih inicijativa. Takođe, poklapanje sa odlaskom Đukanovića i hapšenjem Sanadera je veoma instruktivno. Sukob oko Kosova između SAD i EU za njih je neka vrsta ograničenog konflikta gde znaju da neće suštinski pokvariti međusobne odnose ali ipak ne mogu da dozvole drugoj strani apsolutnu inicijativu.
Kao neko ko dolazi iz nevladinog sektora moram da kažem da se pomenuta konfuzija ocrtava i na ovom polju. Ukoliko smo mogli da zahtevamo odgovornost za Srebrenicu, Mačkaticu, Suvu Reku, za masovne grobnice u Batajnici i hladnjaču kod Kladova, onda je neprihvatljivo da domaće nevladine organizacije iz oblasti ljudskih prava izbegavaju ovo pitanje (uz izuzetak Beogradskog centra za ljudska prava). Nemoguće je objasniti kontrast između reakcija na aferu Nobel, kada se nisu štedele reči za „skandalizovana saopštenja”, i ove tišine. Zar je moguće da npr. Tim Džuda, pobornik nezavisnosti Kosova, bude rečitiji od domaćih branilaca ljudskih prava? Civilno društvo u Srbiji mora da primenjuje jednake standarde u svojim aktivnosti, a suprotna praksa je nešto što je i dovelo do slabog dometa civilnog društva u javnoj debati.
Centar za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 13.01.2011.
