Izvor: Blic, 14.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište u političkim strankama
Pozorište u političkim strankama
Iako sam to očekivao, ipak sam bi prijatno iznenađen načinom na koji je crnogorska publika primila predstavu 'Na čijoj strani'. Tako komentariše svoje utiske sa gostovanja ove predstave u Crnoj Gori, koja je protekle sedmice izvedena pet puta u nekoliko crnogorskih gradova, bard jugoslovenskog glumišta LjubaTadić. 'Ne bih posebno isticao reakciju publike da nije reč o jednoj specifičnoj temi - denacifikaciji, kojom se Harvud bavi u ovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << komadu.' Mislite da je to tema kojom se moramo baviti?
- Ne mislim da bi nam denacifikacija pomogla, ali neka vrsta male, porodične denacifikacije je potrebna. Ne mislim da svi treba da mislimo isto, jer smo svi bili na nekim putevima u proteklih pedeset godina i ne bi trebalo da se ubijamo zbog toga. Svaki ozbiljan narod nastoji da sačuva svoj kontinuitet. Sada ne smemo olako preći preko ovog vremena koje je iza nas. Ne možemo sve porušiti.
Ko po vašem mišljenju ruši i šta?
- Ukinuta je na primer Oktobarska nagrada a kroz tu nagradu je prošla cela jedna kultura Beograda. Ukinuti, to znači potpuno odstraniti neki kvalitet. U redu, ne treba nam Oktobarska nagrada - ali koja je to nagrada ustanovljena umesto te? Sada je došlo neko vreme u kome su stranke podelile vlast između sebe, ne vodeći računa o tome ko će se čime baviti i ko je bio ko u nekom vemenu koga se one odriču. Kada govorim o tome, ja upravo mislim na denacifikaciju. Na koji način bi se, onda, trebalo ponašati?
- Ne mislim da treba kažnjavati ljude zbog onoga što su radili. Treba im samo reći, vi ste radili za nas, hvala vam, vi navijate za nas i to je lepo, ali ne možete više da vodite ništa, pa ni kulturu. O tome govori Harvudov komad. Ako ćemo da govorimo pravo, Harvud vrlo lepo govori o odnosu umetnosti i politike. Juče sam slušao jednog reditelja koji sjajno režira i sporo govori i koji je, uzgred, bio u ne znam koliko upravnih odbora. I on je govorio da ga ne zanima politika, već umetnost. To je naravno, nemoguće. Furtvengler je samo dirigovao, ali nije bilo moguće da njegovo dirigovanje bude razdvojeno od politike. Samim činom igranja mi prekoračujemo tu granicu. Ali sve ove godine su ljudi u pozorištu prali ruke od politike, govoreći da se bave samo pozorištem i umetnošću?
- Ti koji su prali ruke ovih godina, dozvoljavali su da se skidaju i zabranjuju pozorišne predstave onih godina. Meni se čini da u Beogradu sada neki peru ruke od onoga što su činili pa, da bi se dokazali, ruše više nego što se to traži od njih. Ko će i kada imati potrebu, da ne govorim o hrabrosti, da jednom kaže - taj i taj je činio to i to?
- Ne mislim da treba postaviti zadatak i akcijaški krenuti u preispitivanje ljudi. Draže mi je rešenje da treba reagovati kad taj naiđe. Ali, nailaze svaki čas?
- Svaki čas, i ja kada vam govorim ovo što govorim, znam na koga mislim, ali nije prilično meni i mojim godinama da se nekome obraćam lično. Ja izokola i pomalo alegoričnim načinom, pokušavam da utičem na to da se oni sami zapitaju - pa zašto sam baš ja postavljen tu i tu. Da njima samima postane jasno da smo se bunili što je ranije bilo ljudi koji su članovi dva tri upravna odbora istovremeno, i da se sada to ponavlja. Gledam sastav upravnog odbora RTS-a. To je pre odbor kulturnoumetničkog društva. Zbog čega smo onda toliko jurili na onu televiziju kada će je sada voditi oni za koje nisam siguran da su kompetentni. Kada smo razgovarali krajem septembra, obratili ste se penzionerima i pozvali ih da glasaju, imate li danas neku poruku za njih?
- Nisam čovek koji bi tako lako menjao mišljenje. Imam izvesnih primedbi na novu vlast, ali u osnovi volim što su oni pobedili. Mislim da smo se izvukli iz jednog košmara i sada se nalazimo na jednoj poljani i tek teba da vidimo šta teba da uradimo i prekopamo. Pre sam pozvao penzionere da, kada pođu na glasanje, ponesu svoju pamet sa sobom. U međuvremenu je sam život učinio da je mnogo penzionera otputovalo i neće više zavlačiti svoje ruke u kutije. Mislim da je sada važnije koliko mladih ljudi odlazi, a koliko dolazi u zemlju. Tim pre što ima fantastičnih mladih ljudi i među političarima, kao što su Čeda Jovanović, Boris Tadić, i još mnogo drugih, i sada mi se čini da samo treba imati još malo strpljenja. Da li ste posebno bliski nekoj partiji?
- Nisam član ni jedne stranke ali mi je najsimpatičnije društvo u Građanskom savezu. Na političke stranke i ono što se tamo dešava između tih osamnaest partija gledam kao na situaciju u pozorištu kada reditelj treba da objavi podelu. Šekspir je napisao trideset komada, gde svaki glumac, od prvog do onoga koji unese tacnu i ništa ne kaže, misli za sebe da je najbolji. I da zaslužuje jednu od tri glavne uloge. A toliko ih nema. E sada sve stranke, počev od onih koje i nemaju članova, traže svoje uloge u podeli vlasti. Čuo sam, na primer, da u ovom trenutku treba četrdeset hiljada novih kadrova. Ako znamo da nema glumca koji ne misli za sebe da je najbolji, onda je slika kompletna. Tako se lako dele amabasadorska mesta da se, na primer, jednom od njih desi da on ide napred i kaže ja i predsednik Vlade smo to i to. On, pa predsednik?! U poslednje vreme je na površinu izbio spor između reditelja i glumaca u vezi sa priznavanje autorstva ali i visinom honorara. Vi ste čak reagovali jednim pismom.
- Počeli su da pričaju u poslednje vreme kako su glumci reproduktivci. Pa neka. Neka nisu umetnici. Ali, da nije bilo Furtvenglera, Rihtera, Rastropoviča, Menjuhina i mnogih drugih, kad bismo slušali muziku Vagnera i Betovena? Da nije toliko glumaca u Engleskoj, kad bi Engleska slušala Šekspira? Tamo glumci ne razgovaraju o tome. Neki glumac dođe do određene situacije, one vrhunske nadigre, kada publika uživa u njegovoj igri. Pa neka nije umetnik. Slavu pozorišnih reditelja je omogućio filmski reditelj, doprinela je tome i kritika, ali da ne ulazim u pojedinosti. Najprirodniji odnos u pozorištu je odnos pisca i glumca. Nešto može da isklija u pozorištu samo kada se nađu pisac i glumac. Reditelj je tu samo da aranžira. I ne kažem tu reč u uvredljivom tonu. Igrao sam u predstavama koje je režirao Mata Milošević. Niko da sada nije napravio predstave kao što su 'Jegor Buličov', 'Ožalošćena porodica' ili 'Na rubu pameti' kao on, a nikada nije posebno razmišljao o režiji. On je bio samo glumac. Željko Jovanović
