Izvor: Blic, 16.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište se umorilo jureći publiku
Pozorište se umorilo jureći publiku
Ekipa filma 'Čovek u ljubičastom odelu', odnosno 'Mrtav ladan' (pod ovim naslovom će se pojaviti u bioskopima), ne samo što je mlada već zbilja nosi neki novi duh i novu energiju – rekao je glumac Slobodan Boda Ninković na početku razgovora za 'Blic', a prilikom snimanja poslednje klape. Reč je o projektu rađenom u produkciji 'Viktorija filma', RTS-a i 'Radović kompani'. Scenario i režiju potpisuje Milorad Milinković kome je ovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << filmski debi, a likove u ovoj komediji pred Bode Ninkovića tumače Bata Paskaljević, Bata Živojinović, Nikola Đuričko, Srđan Todorović, Sonja Kovačević, Nenad Jezdić, Ana Maljević, Ivana Ivanović...
Ninković igra saobraćajnog policajca koji ima ambicuju da postane komandir stanice.
'Kako se radnja dešava u vozu kojim putuju razno-razni, pa čak i jedan leš koji familija, zbog nedostatka novca, nije mogla da transportuje na adekvatan način, to duhovitih situacija ima na pretek. Elem, taj moj Mića Šaft izazove čitav niz komplikacija misleći da je u pitanju ubistvo, što on vidi kao svoju priliku za napredovanje, pa privede celu familiju i još po nekog putnika pride. No, ruku na srce nisam odavno čitao tako duhovit tekst. Debelog (tako ekipa zove reditelja) sam znao od ranije. Bili smo čak kolege u filmu Milutina Petrovića. Uradio je odličan posao i pored raznih gungula i malera. Hoću da kažem, uspeo je da izgura ono što je hteo.' Rekli ste da je ekipa mlada i da je odlikuje novi duh. Šta taj 'novi duh' zapravo znači?
- Da se razumemo, nemam ništa protiv fazona filma 'Seljaci', ali ovo je urbana priča. Ona ima sve elemente našeg humora, dakle ne uvezenog i zapadnjačkog, ali u gradskom maniru. I ni malo nije hermetična. Mislim da možemo reći da je ovo jedna od prvih naših komedija urbanog senzibiliteta. Ne znam, ali čini mi se da ima mesta optimizmu sa stanovišta eksploatacije filma. I inače, rekao bih da film ima nešto više šanse u ovom trenutku od pozorišta koje je na umoru. Drugačija mu je tehnologija, lakše dolazi do publike, mada generalno u organizacionom smislu i tu nešto mora da se uradi.
Vi ste i pozorišni glumac, igrate razne uloge u raznim teatarskim kućama. Zašto mislite da je pozorište na umoru?
- Igram tamo gde me pozovu. Istina je da sam dosta radio u pozorištu, mada u poslednje vreme nešto manje. Jer, uvideo sam da smo se malo pogubili, ne samo u organizacionom ili tehničkom smislu nego i u onom umetničkom. Pobrkali smo babe i žabe. Pod parolom jurenja publike rade se razne stvari koje samo čine loše pozorištu. Do pre desetak godina, recimo, repertoarski profili kuća bili su relativno jasno određeni. Sada možete ući u bilo koje pozorište i otprilike gledati jednu istu stvar. Koju?
- Onu koja, na izvestan način, čak i uz pomoć klasika, hoće da tretira dnevnu politiku. Pozorište se zamorilo. Istina, taj Zakon o pozorištu, ako do njega uopšte dođe, bi mogao biti neko rešenje. Mada, mi smo u principu narod koji i dobre zakone unakazi jer ih primenjujemo na svoj način. Znate, priča o stalno zaposlenim glumcima je, po mom uverenju, prošlost. Glumačke plate su smešno male, ali kada vi imate gomilu takvih malih plata mesečno onda je to puno para. Mora doći do te reorganizacije, do toga da se ljudi okupljaju oko projekta. Naveli ste da se teatri na ovaj ili onaj način bave dnevnom politikom?
- Odokativno govoreći - u 93 odsto slučajeva. No šalu na stranu, to strahovito vulgarizuje stvari. Izgubili smo onu čaroliju pozorišta i sofisticiranost emocije. Udaljili smo se od supstance umetnosti. E sad, sve to, naravno, nije nelogično s obzirom da je politički pritisak bio užasan i dugotrajan, ali... Znači da smo pristali na čitavu priču i dozvolili da nas uvuku u svoju igru. Sada nam se valja izvlačiti iz te pozicije. I to može, samo...Vrlo ste skepticni?
- Pitanje je kakav put ćemo da izaberemo i da li mi ustvari uopšte hoćemo da se izvlačimo iz ove pozicije. Ponekad mi se čini da nam je ovako kao lakše jer imamo alibi i izgovor po sistemu 'pa mi bi ovo i mi bi ono, ali eto...' Iz nekog drugog, distanciranog ugla sve ovo, verovatno, liči na komediju. Za film 'Mrtav ladan' rekli ste da je urbana komedija. Kako vi, uopšte uzev, vidite ulogu tog žanra danas i ovde?
- Mislim da je komedija uvek i svugde dobrodošla. Ali ima humora i humora, komedija i komedija. 'Mrtav ladan' je, rekao bih, nešto što će prijati ljudima, razgaliti ih, ali ne, kako se to kaže, na prvu loptu. Ima svoju težinu i meru. Ponekad imam utisak da mi ponižavamo našu publiku. To što naši ljudi vole domaći film ne znači da oni hoće jeftine gegove. Argument da to ljudi traže ne znači mnogo, jer dajte da ponudimo i nešto drugo pa da vidimo šta će ljudi zaista hteti. Međutim, vidim da su mladi ljudi mnogo manje spremni na kompromise, i to je ona snaga koja će dovesti do prekomponovanja čitave naše umetničke scene. Jedan od konkretnih argumenata u prilog ovoj mojoj tezi je i film Milutina Petrovića 'Zemlja istine, ljubavi i slobode' koji nosi tu novu umetničku vizuru, a koja se ne kosi sa našim nacionalnim identitetom. Naprotiv. Reč je zapravo o drugačijem uglu gledanja na stvari iz koga se mogu videti i neki drugi naši slojevi. Konkretno?
Odnosno, šta podrazumeva taj nov ugao gledanja na naš nacionalni identitet?
- Pre svega, to je u osnovi poštovanje i prema sebi i prema drugima. Tačnije, ne spuštati se na onaj najniži nivo i prezentovati nas same onakvim kakvim mi mislimo da nas drugi vide. A to je ačenje i seljačenje.
