Izvor: Blic, 21.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište ne postoji zbog glumaca
Pozorište ne postoji zbog glumaca
Posle punih sedam godina odsustva glumac Vojislav Brajović je imao premijeru u jednom beogradskom pozorištu. Njegova poslednja premijera u glavnom gradu bila je na sceni 'Jugoslovenskog dramskog pozorišta' 11. januara 1996. godine ('Gospođa ministarka'). U međuvremenu, publika ga je gledala u predstavama novosadskog SNP-a i Crnogorskog narodnog pozorišta, a posebno se pamte i njegove uloge u produkcijama Budve - grada teatra.
Pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko dana, na sceni 'Ateljea 212' zaigrao je u predstavi 'Egzibicionista' u režiji Milana Karadžića. O svom povratku na beogradsku scenu i radu na novoj predstavi, Brajović kaže:
Sa piscem Dušanom Jovanovićem sreo sam se u Ljubljani pre godinu dana, kada je režirao tekst 'Egzibicionista' nekog O. J. Travena, ali mi nije rekao da je to njegov pseudonim. Mislim da je veoma važno što smo uradili predstavu po njegovom tekstu zato što je potrebno održavati ovakve kulturne veze. Glavni razlog mog povratka na beogradsku scenu je predstava koju vredi igrati i videti, jer nije 'iz konzerve izvađena'. Reditelj Milan Karadžić, sa kojim prvi put sarađujem, stvorio je tokom rada kreativnu i istraživačku atmosferu. Kakva je vaša uloga u 'Egzibicionisti'?
- Radnja se dešava u Nujorku i sa likovima u komadu će se lakše identifikovati 'zapadni” čovek, jer se zapadna civilizacija, i pored ekonomskog razvitka suočava sa problemom alijenacije, čovekovog otuđenja i osuđenosti na večno traganje za ljubavlju i smislom. Dvoje psihijatara koji pokušavaju da pomognu glavnom junaku, egzibicionisti igramo Dara Džokić i ja. Ubrzo se međutim, ispostavlja da je veliko pitanje koliko to rade zbog njega, a koliko zbog sebe. Istina, oni ne žele da mu čine zlo, ali nisam siguran ni da mu čine dobro.
Naša publika je predugo bila okružena velikim političkim i nacionalnim temema. Može li naš čovek sada da prihvati jednu intimnu ljudsku priču?
- Sama priča je zanimljiva, ima trilerski zaplet i mislim da će biti dobro prihvaćena. Ali, naša publika se ne može identifikovati sa ljudima koji svoje probleme rešavaju kod psihijatra. Znate kako je to kod nas: ako neko pije čaj - mora da je bolestan, a ako ide kod psihijatra, onda je sigurno lud. Publika će prisustvovati jednom psihijatrijskom tretmanu koji se dešava na sceni. To je danas vrlo popularno; svi su imali priliku da gledaju Šou Džerija Springera. Takvu vrstu poigravanja sa ljudima publika rado gleda. Da li ste ga i vi gledali?
- Jesam i razmišljam da li je sve to namešteno i izrežirano ili su učesnici pijani i drogirani pa pristaju na sve. Vremena su takva da uskoro treba očekivati i direktan prenos naručenog ubistva.
Već se dugo najavljuju velike promene u pozorištu. Najviše se govori o potpisivanju ugovora. Šta Vi mislite o tome?
- Ta zamisao je dobra i za umetnost i za umetnika. Zapošljavanje je uvek išlo na štetu glumca. Institucija pozorišta ne postoji zbog glumaca, već zbog cilja kome teži. Svi mi koji smo na sceni i oko nje imamo odgovornost prema tome šta će neko iz pozorišta poneti kao duhovnu vrednost. Da li je način angažovanja glumaca dovoljna promena?
- Nije. Ni u pozorištu, kao ni u državi još nije osvanuo 6. oktobar i treba mnogo toga menjati. Pravi problem je u tome što u Beogradu i u Srbiji ne postoji kvalifikovana ekipa ljudi koja može da formira pozorišni ukus. Oni koji su sebi dali za pravo da to rade nisu ni kompetentni, ni maštoviti. Obično se rukovode onim: videla žaba da se konj potkiva... U pozorište se uselio jedan provincijski samozadovoljni snobizam. Ko to formira pozorišni ukus?
- Postoji jedan kvazi - establišment koji kreira pozorišnu estetiku kojom niko ne može biti zadovoljan. Danas se treba zapitati da li se u pozorištu desilo ONO što ostavlja pečat, zbog čega gledalac oseti potrebu da ustane iz svoje stolice, da ćuti, da aplaudira, da razmišlja. U poslednje vreme se nije desila predstava koja je uspela da uzdrma publiku. Da li je, možda, ponestalo tema?
- Nije, i dalje ima priča koje vredi ispričati. Svaki Šekspirov i Ibzenov tekst je aktuelan i danas. Kod nas se stalno postavljaju priče o nekom drugom, umesto da razaramo svoje taštine, svoje slabosti i krivice. Nova zgrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta će uskoro biti završena. Vi ste više od trideset godina član tog pozorišta. Šta očekujete od njega u budućnosti?
- JDP je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka i postavio visoke mere vrednosti ne samo u pozorištu, već i u kulturi uopšte. Postojao je čitav niz predstava koje su pomicale svest ljudi. Ako pozorište već ne može da menja svet, makar je menjalo svest onih koji su dolazili da gledaju predstave. U tim trenucima znao sam da radim nešto značajno, zbog čega i ima smisla baviti se ovim poslom. Kada bude proradilo, Jugoslovensko dramsko pozorište će, nadam se, biti novo polazište umetnosti i kulture kod nas. Koje bi ime trebalo da nosi ubuduće?
- Ne bih mu dao ime ni jedne ličnosti. Ne bih imao ništa protiv toga da ostane staro ime, iz vrlo sebičnog razloga - to je bilo i moje ime. Ja sam se osećao kao Jugosloven, u smislu zajedništva. Jugoslavija ne postoji, ali to ne znači da ne treba da postoji nešto što je jugoslovensko. Kako se danas osećate?
- Isto. Ja sam iz mešovitog, srpsko-crnogorskog braka, i drago mi je kada se ta dva različita mentaliteta neguju i spajaju. Kako Vam ova nova zajednica Srbije i Crne Gore izgleda?
- Ja sam sebe uvek smatrao suverenistom. Prirodna je stvar da budemo samostalni, ali zajedno. Tako vidim naše zajedništvo, ali ne znam šta oni sada petljaju, verovatno trguju. Mi smo prirodno, čak biološki vezani. To ne znači da se moramo odreći suverenosti. Pogotovo što kod nas postoji pravilo - pritisnuto jače, sve više odskače.
Katarina Blagojević
