Izvor: Blic, 18.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište na ulicama
Pozorište na ulicama
U nedelju 20 jula, u okviru ovogodišnjeg Belefa 'oživeće' i zgrada Palate Albanija. Autor ovog projekta je Nela Atonović, osnivač Teatra Mimart, trupe koja će sledeće godine obeležiti dvadeset godina postojanja. 'Razmišljajući šta možemo novo i drugačije da uradimo posle jedanaest godina rada na ulici i bavljenja uličnim teatrom, odlučila sam se za visoke zgrade u centru grada, pored kojih ljudi svakodnevno prolaze i ne primećuju ih. Pomislila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam da bi bilo zgodno napraviti neku auru, obaviti ih nekim energetskim ritualom, uz prisustvo što većeg broja ljudi.
Šta znači 'oživeti'? Kako će to izgledati?
- Samo oživljavanje desiće se dole, na zemlji gde će Teatar Mimart izvesti svoj performans, dok će ceo proces početi odozgo, spuštanjem alpinista i penjača iz grupe Gekon sa vrha zgrade.
Ne računajući raniji rad, jedanaset gidina 'oživljavate' razne prostore; je li bilo lako provesti tolike godine 'na ulici'?
- Mi smo, i bukvalno govoreći to letnje vreme provodili na nekim mestima na kojima niko ranije nije igrao, poput Kalemegdana, prostora ispred PMF-a, potom Muzeja avijacije u Surčinu i sličnim, a zimi, u Ateljeu 212. Kada je međutim, reč o vremenu provedenom u ovoj zemlji i baveći se tom vrstom pozorišta, bilo je teško. Ono čime se ja bavim ne pripada samo ni baletu, ni pozorištu i niko nas nije prihvatao kao svoje. Besparicu da ne pominjem. Za svo to vreme mi smo radili na sebi i uglavnom se obraćali p(r)osvećenoj pozorišnoj publici a manje širem sloju ljudi. Poslednjih godina su međutim atrakcije, koje su deo našeg performansa, privukle više ljudi.
U kojoj meri su se 'teške okolnosti' odražavale na vaše predstave?
- Ranijih godina su se na ulici stalno dešavale neke stvari, na primer šetnja, koja je istovremeno bila i politička akcija tog doba, ali i naš performans. Bilo je teško tih godina pronaći put kako da izkažeš dokumentarnost vremena u kome smo živeli i istovremeno energetski komunicirati sa onim ljudima koji su došli da nas vide. Ulični teatar je način da se ljudima približi umetnost jer mnogi nisu u prilici da plate tri, četiri stotine dinara za kartu. Mnogi ljudi nemaju ni naviku da idu u pozorište, tako da su ti rituali način da i nekog anonimnog gledaoca intelektualno 'dodirnemo'.
Da li vas ometa činjenica da naša kultura ne podrazumeva karnevale, maskarade, uopšte tu vrstu javnog života?
- Kada smo odlazli na neke festivale u inostranstvu, često se ispostavljalo da smo vrlo posebni. Možda baš zbog toga što kod nas ne postoji ta vrsta tradicije i što se niko drugi ne bavi tom vrstom pozorišta, mi smo gotovo, samobitna priča. Koristimo sve elemente ritulanog pozorišta, štule, vatru... međutim preostaje neka naša specifičnost koja sve te stvari povezuje na poseban način.
Vi ste naučni radnik i istovremeno se bavite pozorištem i to posebnom vrstom?
- Ove godine sam izašla iz nauke i sada sam isljučivo u pozorištu. Međutim, istraživački rad u nauci mi je mnogo pomogao u istraživačkom radu u pozorištu, budući da su naučne metode istraživanja primenjive u svim medijima. U pozorištu naročito. Tim pre što je pomeranje granica u savremenom pozorištu neophodno. Još pre pet godina sam među prvima kod nas, u proces scenografskog razmišljenja uvela tehno sistem, odnosno laser. Mislim da je uvođenje novih tehnologija, jedini način da se pozorište više ne širi samo u horizontalanom već i u vertikalnom smislu.
Da li vas redovna pozorišta pomažu ili ometaju?
- Nemamo sukoba sa zvaničnim pozorištima, naša publika se ne poklapa i gde god da smo gostovali imali smo svoju publiku. Jer, ulični teatar se dešava sad i nikada više, predstava teče nekim svojim tokom i ne može se kao u zvaničnom pozorištu sve isprobati i namestiti. Ono što je bio problem svih ovih godina jeste to što sam ja optimista a što je stvarnost koju smo dokumentovali svojim predstavama, bila mračna. Srećom, već dve godine predstave koje radimo okrenute su budućnosti. Željko Jovanović
