Izvor: Blic, 01.Apr.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište mora da izaziva
Pozorište mora da izaziva
Ispostavlja se da je 'Stupica' retko, ako ne jedino mesto gde ovakav komad može da se radi, iako ga nisam ja pedložila, već je pozorište meni ponudilo ovu dramu', kaže Iva Milošević objašnjavajući podatak da od tri profesionalne režije u Beogradu, već drugu radi na Sceni 'Bojan Stupica' JDP-a.
Reč je o komadu 'Razvaljivanje' američkog pisca Nila Labjuta, inače autora filmova kao što su 'U društvu muškaraca' ili 'Bolničarka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Beti' za koji je nominovan za 'Zlatnu palmu' u Kanu.
Iako ističe da joj je drago što ponovo radi u 'Stupici', gde je režirala predstavu 'Šoping end faking' Marka Rajvenhila, ona kaže: 'Meni nije presudna adresa gde radim novu predstavu, već to s kim je radim i da li imam uslove da ona na kraju izgleda onako kako želim.' U čemu su razlike i sličnosti ova dva komada koja radite, kako kažete, baš na ovoj sceni na kojoj su oni mogući?
- Zajednička im je provokativnost i to kako pozorišna tako i provokativnost vezana za naš društveni život uopšte, naročito kada je reč o tematskom okviru. Obe drame jesu srodne tom nekom novom talasu dramaturgije koji na neki način vraća šokantnost i provokativnost u pozorište. To je vrsta pisanja koja nudi tekstove za predstave nakon kojih ljudi neće ići na večeru i konstatovati kako su se dobro zabavili, nego će diskutovati međusobno, predstava im se neće dopasti ili hoće, svejedno. Imaće, znači, pozitivna i negativna osećanja i neće ih ostavljati ravnodušnim. To je pozorište koje ja lično volim i da gledam i da pravim.
Već neko vreme se 'vrti' teza u našoj javnosti po kojoj su naši pisci u toku sa svetskim trendovima, dok su reditelji u zaostatku. Može li se, ako je teza tačna, od vas kao mlade rediteljke očekivati pomeranje u tom pravcu?
- Mogu samo da kažem da poslednjih desetak godina, iz ruku mladih reditelja nisu izlazile pedstave koje su imale neku jaču dozu mladosti u sebi. To je, čini mi se, bilo vreme besparice, vreme u kome se nije smelo rizikovati i vreme bez ambicije. To vreme je prošlo, mladi ljudi počinju da rade na sebi svojstven način, i to nekima deluje vrlo neobično, a zapravo je reč o sasvim prirodnom procesu. Pisci su 'potegli' neke teme koje su same po sebi provokative, šta je to što se, na planu realizacije tih komada, može učiniti sa te vaše strane?
- Ti, da kažem inovativni tekstovi, možda ne zahtevaju neke ekstremno inovativne režije i obrnuto, konvencionalni tekstovi su zahvalniji za neko novo čitanje. Da li se desilo, ili se nije desilo da neki drugačiji komad bude režiran na nov način, to ne znam, meni se čini da je možda i bilo, ali je problem u tome što je potrebno mnogo sreće da se na jednom mestu, u isto vreme, sretnu i talentovana režija i darovit pisac, veliki glumci i atmosfera u pozorištu i još mnogo toga. Znači li to da je vaša projekcija budućnosti pozorišta pre svetla nego tamna?
- Nisam veliki optimista, ali je prag tolerancija na ono što u pozorištu sme sada veći, i čini mi se da se lakše prihvataju neke nove tendencije koje dolaze spolja. Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo glumci da 'reaguju' u tim novim okolnostima?
- Radeći konkretno ovu predstavu 'Razvaljivanje', pokušavala sam da vratim na scenu naturalističku glumu, pre svega taj naturalistički ton. Uvek su me nervirale, na primer, intimističke scene koje glumci prejako interpretiraju. U ovoj predstavi sam pokušala da publika 'ne oseća pozorište' u glumačkom izrazu, već da gotovo nije sigurna da li su to ljudi koji su se iz publike popeli na scenu i ispričali svoje priče. To je, po mom mišljenju, način na koji se ovaj komad 'otvara' i na koji se izvlači na površinu njegova suština. To je trend koji se po mom mišljenju vratio u naš teatar, taj povratak jednostavnosti i istinitosti. Posle perioda velike artificijelnosti i teatralnosti, u pozorištu je postao uzbudljiv i začudan povratak naturalizmu u modernom smislu te reči. Hoćete li nastaviti da insistirate na ovoj vrsti priča u budućem radu u pozorištu?
- Ako u tekstu koji treba da radim prepoznam nešto lično, neki razlog zbog kojeg želim i mislim da treba da ga radim, onda dileme nema. Nadam da se moj način rada vidi bilo da je reč o klasičnom komadu, kao što je bio 'Kazimir i Karolina' Edena fon Horvata koji sam radila u Somboru, ili je po sredi savremeni tekst Marka Rejvenhila. Meni je najvažnije da nas se to tiče, mene, publike i pozorišta uopšte, i da nas se tiče na razne načine. Željko Jovanović
