Izvor: Blic, 05.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište je pretvoreno u ring
Pozorište je pretvoreno u ring
Predstavom Henrika Ibzena 'Neprijatelj naroda' naš poznati reditelj Boro Drašković, posle tridesetogodišnje pauze prvi put će režirati u Beogradu. 'Postojao je dogovor sa Jovanom Ćirilovim da režiram komad ‘Antigona u Njujorku’ Januša Glovackog u Jugoslovenskom dramskom, međutim, to pozorište se zapalilo, potom je Jovan smenjen, tako da sam tu predstavu radio u Budvi. Bez obzira na sve, drago mi je što ponovo režiram u Beogradu gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam pre trideset godina radio predstavu ‘Kad su cvetale tikve’, kaže Boro Drašković, uvodeći nas u atmosferu predstave Henrika Ibzena 'Neprijatelj naroda' koja će premijerno biti izvedena 16. juna na Velikoj sceni Narodnog pozorišta i u kojoj pored ostalih igraju Miša Janketić, Aleksandra Nikolić, Nada Šargin, Tanasije Uzunović, Branislav-Ciga Jerinić i Milenko Zablaćanski. Govoreći o razlozima zbog kojih se opredelio za ovog pisca i baš za ovaj komad Drašković kaže: 'Izbor komada je u rediteljskom poslu presudan i od njega zavisi čitava situacija, ne samo u vezi sa samom predstavom već i u celom pozorištu. Za mene je tako i u pozorištu i na filmu.
Zašto Ibzen?
Svi događaji koji su se desili na razmeđi vekova i milenijuma traže velike autore koji su tumačili svet na način koji je po mom mišljenju trajan'. Danas pozorišta uglavnom posežu za savremenim tumačima istorije.
- Upravo na razmeđi milenijuma postalo je jasno da je sve ono što je čovek u međuvremenu stvorio, što je uspeo da reši, sada dovedeno u pitanje. Ali, ne na način na koji bi se ta pitanja pojasnila, već još više zamrsila. To znači da se sve vraća na prapočetak. Najbolji način za to je vratiti se nečemu što je trajno. Iz mog profesionalnog angažmana to izgleda ovako: radio sam Sofoklovu 'Antigonu', potom 'Antigonu u Njujorku', dve predstave u Makedoniji, 'Na dnu' i 'Vojcek', znači klasična dela i jedno savremeno delo oslonjeno na klasiku. Takva dela, kojima se svaka generacija mora vraćati, pomažu nam da vidimo ko smo, šta smo, i šta nam je činiti. Šta je to što je po vašem mišljenju novi kvalitet izazvan višedecenijskim 'trenjem' takozvanog verbalnog i neverbalnog teatra koje je izgleda okončano pomirenjem?
- U tom velikom sporu otkrivena je bit i jezik pozorišta - a to je sukob. Veoma se izoštrila situacija da je sukob, ma kako on bio iskazan, abeceda pozorišnog jezika. Otuda predstave koje gledamo pretvaraju pozorište u ring u kome je, kao i u životu, sve što učinimo ili napad ili odbrana. To izoštravanje sukoba, za razliku od muzike ili boje u slikarstvu, ili reči u literaturi, sugeriše da se u pozorištu možemo jasno izraziti samo pokretom, bilo telom, bilo akcijom. Po mom osećanu dolazi vreme velike sinteze, jer čovek je i telo koje nikada ne laže, i reč koja može lagati. U tom dejstvu čoveka u prostoru može se možda otkriti novi pozorišni idiom.
Vratimo se samom komadu 'Neprijatelj naroda' koji na prvi pogled danas može imati ironijski prizvuk.
- Može svaki. Naslov jeste na neki način kapija kroz koju se ulazi u predstavu i koji menja smisao u zavisnosti od radnje koju prati. Da podesetim na siže ovog komada, radnja se dešava u jednom malom banjskom lečilištu koje živi od termalnih voda. Glavni junak Stokman otkriva da je sve jača industrija zagadila vode i naravno očekuje da će grad učiniti sve da zaštiti vode. Kada, međutim, gradski oci uvide koliko to košta, oni najednom sve obrću. Znači, jedna ekološka metafora se najednom pretvara u otkriće da je reč o moralnom zagađenju. Sam simbolički značaj te banje proteže se na ceo svet i jasno je da je svet moralno zatrovan. Ono što je ponovo novo u ovom komadu, jer kao što znamo Ibzen je njime svojevremeno izazavo šok, jeste to veliko otkriće da se Ibzen ne bavi samo moralom, već i estetikom. On traži najbolji izraz za ideje o kojima govori. U komadu se na eksplicitan način govori i o ulozi medija, pa novinarstvo ima svog predstavnika u ovom komadu?
- Veliki je niz pitanja koja se pokreću ovim komadom - od onih visokomoralnih do onih životnih koja nisu lišena moralnih dilema. Jedan od junaka u ovom komadu se pita da li onaj ko ima porodicu može da govori istinu. To jednostavno pitanje pokazuje da je čovekova pozicija u svetu sve teža. Stoga je kada je reč o medijima, čiju je zapanjujuću moć Ibzen još tada predosetio, jasno je da je ona danas tolika da čovek više nije siguran kako svet uopšte izgleda. Mi smo naročito radili na jednoj sceni gde se vidi kako se ubacivanjem jednog štamparskog sloga menja svest celog grada. Mediji su takvo sredstvo kojim se čovek može učiniti beslovesnim stvorenjem, tako da čini nešto misleći da čini najbolje, i misleći da misli svojom glavom. Ovaj komad je, iako je izazvao požar u trenutku kada se pojavio, aktuelniji u svakom pogledu nego što je ikada bio. Željko Jovanović
