Izvor: Blic, 05.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorište bez smisla
Pozorište bez smisla
Uprkos očekivanjima većine profesionalaca oko Pozorja, i svakako uprkos očekivanjima publike, žiri ovogodišnjeg, 48. Sterijinog pozorja nije pobednikom proglasio 'Hazarski rečnik' Milorada Pavića u režiji Tomaža Pandura. Publika je pet puta dupke ispunila gledalište Hazara. Preko 1.000 ljudi je za tri predstave 'Hazarskog rečnika', igrane van zvaničnog programa Pozorja, plaćalo ulaznice po 900 dinara, čime je publika (ne)posredno rekla šta misli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o odlukama žirija. 'Blic' je sa nesuđenim pobednikom ovogodišnjeg Pozorja Tomažom Pandurom razgovarao neposredno nakon što su nezvanično objavljene odluke žirija.
Da li su vam draži puno gledalište ili nagrade kritike, festivalskih žirija..?
- Gledalac je najveća nagrada koja u pozorištu postoji. Zapravo se nama dešava pozorište svaki dan, početkom predstave ono se rađa, krajem predstave ono ne odumire, jer se nastavlja. To je srž, misija našeg pozorišta. Tako da gledalac u savremenom pozorištu, u mom pozorištu, igra jednu vrlo značajnu ulogu, jer se stalno trudim da pravim predstave koje integrišu gledaoca kao segment cele te priče. Dakle on nije samo jedan dramski lik koji je pasivan, nego je on - sa svojim učešćem, sa svojom energijom koju ulaže u predstavu - sastavni deo te pozorišne avanture. A u 'Hazarskom rečniku' je to još izraženije.
Rekli ste da verujete u moć pozorišta da stvara svet. Da li pozorište može da slika svet unapred, da ga određuje?
- Kad govorim o moći pozorišta, govorim o pravom pozorištu, o pozorištu koje ne imitira život, koje nije posledica nečega što se nama svima događa, koje nije parada dnevno-političkih i raznih asocijacija, nego je to pozorište koje gleda unapred, koje je okrenuto budućnosti, za razliku od ostalih koji su okrenuti prošlosti, čak i u Evropi. Tako vi dan-danas možete videti evropsko pozorište koje je tužna slika 19. veka, reminiscencija na nešto što se dogodilo i što je čak i u pozorišnom jeziku u 19. ili čak u 18. veku. Pozorište koje nema srca, koje ne nameće svoj ritam srca je za mene mrtvo, nema smisla. Mislim da u današnje vreme, u novom milenijumu pogotovo, treba imati jako, jako dobar i precizan razlog postojanja u pozorištu. Ja mislim da kao forma prikazivanja ili pokazivanja ono već odavno ne postoji. Zbog toga je moje pozorište toliko drugačije od svega što postoji i zbog toga ponekad mislim da se ja zapravo i ne bavim pozorištem, nego nekom drugačijom formom koja možda još nema ime, ali toliko je različita u samom pristupu, u načinu rada, da se stvarno pitam da li je to još uopšte pozorište.
Da li se to može shvatiti i kao neka vrsta opravdanja za žiri ovogodišnjem Sterijinog pozorja?
- Ja i sasvim iskreno, na početku nisam ni znao da još postoji taj klasičan, socrealistički pristup u dodeljivanju nagrada. Međutim, kada sam saznao da to postoji, kad sam saznao odluku tog žirija, ja bih rekao jednostavno, bez lične uvređenosti da je to jedna onako za mene jako tužna slika stanja duha jednog pozorišnog lobija, koji tim odlukama govori više o sebi nego o predstavama, o pozorištu. To je jedna tužna slika jedne svima nama poznate ksenofobije, što mene uvek na neki način deprimira, jer mislim da je pozorište jedan dinamičan, aktivan organizam koji ne može da pristane na bilo koja zaustavljanja. Mislim da su zapravo ti lobiji čak i stvoreni da štite jedan sistem vrednosti koji je uspostavljen, jedan vrlo mediokritetski, vrlo, rekao bih, provincijalni, ali, na žalost, izgleda da to na ovim prostorima još postoji.
Kuda dalje putuju vaši Hazari?
- Kao što je Novi Sad doživeo svoju premijeru, ne gostovanje, kao što su Beograd i Ljubljana imali svoje premijere, tako će se na mapi 'Hazarskog rečnika' naći i Pariz i Avinjon i Moskva, bar prema sadašnjim dogovorima. Predstava će putovati i rekao bih da će biti uvek na neki način na pravom mestu. Jer mi više ne možemo govoriti samo da su Hazari izgubljeni narod. Oni su više i od literature i od pozorišta.
A Beograd i Novi Sad?
- U Beogradu ćemo biti već u julu, na Adi Ciganlji. Miloš Zlatić
