Izvor: Blic, 22.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišta su pred gašenjem
Pozorišta su pred gašenjem
Autor niza dramskih tekstova, doskorašnji upravnik Pozorišta 'Duško Radović', sagovornik 'Blica' Stevan Koprivica će ove godine na Sterijinom pozorju učestvovati sa dva dramska teksta. Prvi, 'Bokeški D-mol', rađen je u Tivtu, i 'Zauvjek tvoj', komad s kojim je otvorena Večernja scena Dječjeg pozorišta Podgorica. Na pitanje otkuda da se u Tivtu, gradu u kojem nije bilo pozorišta, uradi predstava koja je izborila plasman za Pozorje, Stevan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Koprivica kaže:
Pozorišni život u Tivtu nije postojao ni amaterski, tako da je pojava pozorišne predstave u ovom gradu iznenađujuća činjenica. U Boki su do sada postojala dva centra, Kotor, na nivou dečjeg festivala, i Herceg Novi, koji je imao razvijen amaterizam. Međutim, u Crnoj Gori je upravo u toku pozorišni talas koji je očigledno promišljen i koji je Tivat iskoristio. Govorite o aktuelnom pozorišnom talasu, kako vi vidite njegovo lice?
Sva pozorišta koja su u međuvremenu nikla u Crnoj Gori nikla su u okvirima državnih institucija. Centar za kulturu Tivat, gde je rađena 'D-mol', takođe je državna institucija. U Nikšiću je ista situacija, tu je Kotor, naravno Podgorica sa dva pozorišta, Budva 'Grad teatar', i za očekivati je da se sledeće godine aktivira i Cetinje. Po mom mišljenju, u ovom trenutku je samo iskorištena višedecenijska, ne potreba, već čežnja za pozorištem. I to je, smatram, mudra odluka.
Kako se vi lično snalazite u okolnostima naglašenog isticanja pripadnosti jednoj od dve federalne jedinice?
Kada bih podelio svoje godine na dva dela onda bih bukvalno, minut u minut, bio pola u Beogradu pola u Herceg Novom. Ja sam s tog stanovišta homo dupleks, svojevrsna zaostavština iz nekih po mom mišljenju boljih i srećnijih vremena kada se o tome nije uopšte govorilo. Još uvek ovu preostalu teritoriju doživljavam kao jedinstveni, makar kulturni prostor, iako neki kažu da nije. Stvarnost pozorišnog života mi daje za pravo da mislim tako, jer u svim predstavama koje se rade u Crnoj Gori učestvuju ljudi iz Beograda i ne samo Beograda. Imate potpuni uvid u pozorišni život Beograda i Crne Gore. Koje su to osnovne karakteristike jednog i drugog prostora i u čemu je razlika?
Što se tiče produkcionih odnosa, a oni su veoma bitni, pozorišta u Beogradu i u Srbiji uopšte su pred gašenjem, s nerešivim problemima, od kadrovskih do produkcionih, i činjenica je da društvo sve manje staje iza njih. U Crnoj Gori je situacija obrnuta. Što se tiče nekog estetičkog imenitelja, mislim da se on u slučaju pozorišta u Crnoj Gori još uvek ne može nazreti. One su osobene samo u onoj meri u kojoj su i ljudi koji rade te predstave. Ono što je uočljivo to je da se desio raskid s nekim herojsko-patrijarhalno-patetičnim pristupom pozorištem. Slična stvar, ali u lošijim okolnostima, dešava se i ovde, s tim to još uvek postoje neki recidivi. Ipak,ovde se prave relevantne predstave, što dokazuje da je pozorište vitalnije od života. Kako doživljavate noćna zbivanja u Beogradu ovih dana, lično ili kao posmatrač?
Meni se događa isto što i svim građanima ovog grada, na kraju krajeva ja sam građanin Beograda. Moja pripadnost Boki, Herceg Novom i Crnoj Gori ne isključuje pripadnost ovom gradu i Srbiji. S druge strane, pozicija dramskog pisca obavezuje na zajednički bol s onima s kojima živi, jer u suprotnom nema prava da to bude. Ipak, savremenost ni u vašim komadima nije najomiljenija tema savremenih domaćih dramskih pisaca?
To je česta tema poslednjih desetak godina. Problem je u tome što je pozorišna tehnologija u poslednjih desetak godina nemoćna u sudaru s brzinom odvijanja događaja u životu. Nama samo ostaje da pronađemo neka dramska čvorišta, teme, motive koje ova situacija inicira kao sveopšte. To su pitanja nasilne vlasti, pitanja slobode, pitanje lične slobode u okviru bilo kog tretmana i slično. Konkretno 'Bokeški D-mol' je smešten u vreme francuske okupacije Boke Kotorske, iako je on žanrovski melodrama. Međutim, sve ono što je bekgraund ljubavne priče između francuskog vojnika i meštanke, Perast treba da bude bombardovan, gradsko veće se pita šta da ovaj mali usamljeni grad uradi protiv vojne velesile, jeste nešto što se nama stalno dešava. Pisac se znači mora poslužiti tim lukavstvom da bi mogao da bude i umetnik i aktuelan. Zašto ste vreme dešavanja u komadu 'Zauvjek tvoj' smestili u šezdeset osmu godinu. Da li ste počeli da se primičete savremenim temama?
Šezdeset osma je prelomna godina. Tada je po mom mišljenju prvi put počela da se kruni monolitna zgrada socrealizma, tada je načeta ta tvrđava, naravno s nekim osobenostima našeg podneblja. S druge strane, to vreme se sada doživljava kao 'bel epok', kao neko čistije vreme kada se bolje živelo. Ipak, taj komad bi bio samo jedna istorijska slikovnica da nisam pokušao da pronađem nešto što su možda razlozi početaka totalnog raspada i kraha zemlje. U vašem scenariju za film 'Balkan-Pariz', čije je snimanje u toku, ipak ste došli do naših dana.
Scenario je nastao na osnovu komada 'Jugo nokturno', koji je igran u Beogradskom dramskom pozorištu, i njegov naslov je bezobrazna aluzija na Vendersov film 'Pariz-Teksas' s kojim nema ni tematske ni stilske veze. Ovde je reč o surovom andergraund filmu u kojem se radnja dešava neposredno nakon rata u Bosni, kada se nesrećnim sticajem okolnosti, koji se nama uzgred budi rečeno uvek dešava, na jednom mestu skupe ljudi svojevremeno suprotstavljeni na linijama fronta. Teza scenarija je da se tim luzerima tamo dešava nešto mnogo gore od onoga od čega su pobegli. Za razliku od moih pozorišnih komada koji uvek imaju pozitivnu premisu, vizuru koja otvara nadu, ovaj scenario, kao i sam film, ne ostavlja nikakvu nadu i ja molim boga da nisam bio u pravu. Željko Jovanović
.jpg)
