Izvor: Blic, 09.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišta osvajaju slobodu rizika
Pozorišta osvajaju slobodu rizika
Sagovornik Blica selektor 46. Sterijinog pozorja Boško Milin je prvi selektor u poslednjih desetak godina koji se 'požalio' na 'višak' predstava. Od njega smo zatražili da, za početak, oceni stanje domaćeg pozorišta odnosno onaj deo ovogodišnje produkcije nakon srpske revolucije, koji neki zovu oslobođenim.
- Dijagnoza je vrlo ohrabrujuća. Ne mislim pri tom na drastično poboljšenje valjanosti naših pozorišta – ono je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vazda bilo dobro, ponekad i bolje kad su stvari bivale gore. Ovde mislim na kvantitativnu promenu u vrlo kratkom roku. Da, pola sezone pre i pola posle 'oslobođenja', to je 10 premijera prema 50 – brojke govore same za sebe. Osim predstava iz prethodne sezone koje su u međuvremenu skinute sa repertoara, ja sam uspeo da vidim 48 predstava, od kojih četiri u inostranstvu. Prava razlika nije u nekoj silnoj slobodi izraza, koja, ruku na srce, u pozorištu nije bila sputavana, nego u spremnosti da se u novim, slobodnim uslovima pozorišta suoče i sa slobodom rizika. Uprave pozorišta su, izgleda, sada spremnije da na svojim scenama izvedu nova dela. A dokle će to tako biti – videćemo posle donošenja zakona o pozorištu. S obzrom na to da Pozorje 'analizira' savremeni domaći tekst u kakvom je 'stanju' savremena domaća drama?
- Mislim da se uopšte ne zna koliko je, u okviru onoga što nazivamo 'savremenim' domaćim dramskim stvaralaštvom s jedne, i pozorišta, s druge strane, nedostajao skladan odnos. Pisci su pisali jedno, a drugi su igrali nešto sasvim drugo, mlade makedonske autore, recimo, protiv kojih, opet, ja zaista nemam ništa. Mnogo se pričalo o krizi savremenog dramskog teksta, kao da nema novih tekstova. Čitajući, samo na FDU na katedri za dramaturgiju, tokom proteklih sedam godina najmanje trideset novih domaćih dramskih dela godišnje – ponavljam, samo tamo po trideset, i još koliko dela drugde – shvatio sam da tekstova ima, ali ne i pozorišta koja bi ih izvela. I obrnuto – nisu svi pisci želeli da pišu ono što bi pozorišta smatrala da je njihova obaveza da igraju ili držala za kurentnu robu. Sada, eto, u ovih osam odabranih imamo predstave urađene po dva, inače nagrađena, diplomska rada sa dramaturgije – a reč je o tekstovima nastalim pre nekoliko godina. Kako bi ste u najkraćem obrazložili 'osam finalista', koja je to zajednička linija koja ih spaja? Da li uopšte postoji?
- Zajednička linija svakako postoji, a sastoji se iz činjenice da je reč o dobrim predstavama po dobrim tekstovima. To su dela različitih provenijencija, nastala iz pera autora svih generacija, to su dela i afirmisanih pisaca i debitanata, koje povezuje uspeh scenskog uprizorenja. Ubeđen sam, i to čvrsto, da bi bilo besmisleno nametati nekom spoljnom silom nekakve kriterijume, kao, samo predstave sa temom nestašice benzina, ili samo sa plavušama, ili samo na književnom jeziku. Kao što i sam znaš, kada ste Nebojša Bradić, Maša Jeremić i ti 'prešminkavali' treću knjigu 'Zlatnog runa', što će publika na Sterijinom pozorju imati prilike da vidi, uzeli ste od Pekića ono što je najbolje i smestili na mali prostor. Tako i ja, osam predstava iz ovogodišnje u svakom slučaju brojem izuzetno bogate sezone.
Ipak, već se čuju komentari da na Pozorju odavno nije bilo šerenijeg repertoara.
- Da, i nalazim da je mogućnost da do šarenila repertoara uopšte dođe upravo divna i čudesna stvar. Pre godinu dana bilo bi to nemoguće, i ne samo tada. Troje selektora iz prethodnih šest godina – Saša Milosavljević, Darinka Nikolić i Svetislav Jovanov – nisu imali pred sobom šareno pozorište, jer ni vreme nije bilo šareno, nego, kao što znamo, sumorno, i uradili su veličanstven posao kada su mnoge stvari imale drugačije značenje. E sad, ja ne kažem da je ovo šarenilo u kojem živimo nekakva fešta puna radosti, ali u poređenju sa duhovnim stanjem od pre godinu dana… Jednostavno, značenja su dobila slobodu od kada je zloduh u boci, a pozorište ima pravo da bira hoće li ili neće da se tom bocom bavi. Inače se naježim kada čujem glagole 'mora!' i 'treba!' u vezi sa pozorištem. Sloboda je kada se s u vezi sa pozorištem koristi 'može' i 'hoće'. A normalan pozorišni život u ovoj zemlji postojaće tek onog dana, kada kolege kritičari – a ja ne znam da li si ti izuzetak ili pravilo – prestanu da dižu dreku i da se skandalizuju što se igra jedan tekst kakav je 'Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa'. U svetu su takvi simpatični, meni čak vrlo simpatični tekstovi, ono što se zove 'glavni tok', i kada nad glavom ne visi ono što je visilo nekada. Ne znam zašto bi se cenilo samo kada bismo svi, što reče Krleža, 'vadili ploče ispod mrtve kobile'. Naš ugledni pozorišnik Jovan Ćirilov javno je, u svojoj 'emisiji' na lokalonoj televiziji, zamerio zato što niste pozvali na Pozorje 'Pad' Biljane Srbljanović i 'Jubilej' Pozorišta na Terazijama?
- Šteta, žao mi je što je zamerka pala kada nisam bio u prilici da odgovorim. I mada nema smisla praviti presedan, pošto selektori, osim za odabrane, ne daju obrazloženja, pošto si me pitao odgovoriću samo sada i ovde. U slučaju 'Pada', sama koleginica Srbljanović je na promociji zbirke kritike Vlade Stamenkovića rekla kako se slaže sa njegovom ocenom da u toj drami doktrinar u piscu nadvladava posmatrača, ako se dobro sećam formulacije, a sa tim se i ja sasvim slažem. 'Jubilej' je sjajna predstava, kolaž-mjuzikl, pravi trijumf, a Sterijino pozorje je festival, pre svega, dramskog teksta, a tekst u 'Jubileju' služi najpre kao sjajna vezivna nit između numera iz stranih mjuzikala.I toliko o tome neka bude rečeno. Da li bilo kakva 'polemika' nakon objavljivanja 'rezultata' ima smisla?
- Zavisi. Polemika neće izmeniti sastav učesnika, tako da ova tvoja pitanja neće uticati na pojavljivanje tvoje predstave na Sterijinom pozorju. Ako se smisao traži u sračunatoj razmeni mišljenja, onda ga svakako ima. Ali sačekajmo prvo da se završi 46. Sterijino pozorje, pa ćemo svi tačno znati o čemu pričamo – tada, ipak, neću biti jedini ko je video sve te predstave. Željko Jovanović
