Izvor: Blic, 15.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozorišta često potcenjuju publiku
Pozorišta često potcenjuju publiku
Komad engleskog pisca Frenka Markusa govori o četiri potpuno različite žene u specifičnim odnosima. Ovo je u osnovi komedija sa elementima groteske i melodrame koja zapravo dočarava smešno-tužnu priču o tome šta biva sa glumcem kada ga iskoriste i odbace. Naime, jedna od te četiri žene jeste glumica koju 'ubijaju' u popularnoj TV seriji, dakle odbacuju je - rekla je Lora Orlović o predstavi 'Ubistvo sestre Džordž' koja će u režiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Darjana Mihajlovića premijerno biti izvedena 17. maja na Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Osim Lore Orlović, uloge tumače Elizabeta Đorevska, Neda Arnerić i Nataša Marković, odnosno glumice koje su zajedno već radile predstavu 'Odvažne devojke'.
Precizirajući šta podrazumeva ta specifičnost u međusobnim odnosima između junakinja, Lora Orlović navodi da je reč o izvesnom lezbijskom odnosu koji nije transparentan.'To je pre svega priča o sudbini umetnika, u ovom slučaju glumice, odnosno šta se dešava s tim umetnikom i njegovim životom kada ga iskoriste i odbace, kada dođe do te tačke u svojoj karijeri.' Kroz šta to prolazi umetnik u takvim trenucima, ne samo u ovoj predstavi nego i inače?
- Prolazi kroz pakao, i emotivni i poslovni i privatni. Ako ste zaista posvećeni poslu i ako volite svoj posao, u ovom slučaju glumu, onda je to nešto najstrašnije što može da vam se desi. Šta je tu toliko strašno?
- Nije toliko strašno to što su vam ubili lik u seriji, jer to može biti i prirodno, već to osećanje potpune odbačenosti i zanemarenosti, kada ste svesni toga da o vama više niko ne razmišlja.
Da li se to često dešava u ovdašnjim glumačkim krugovima?
- Da, često se dešava da jedno vreme igrate razne uloge, da vas ima svuda a onda vas potpuno zaborave. A tada glumac, ako ima dovoljno lične snage, mora da uzme stvar u svoje ruke. Jednostavno, mora sam da povuče izvesne poteze i da bude svestan toga da ni od koga ne može i ne treba ništa da očekuje. Ne čini li vam se da to pravilo može da se primeni na život uopšte i na brojna druga zanimanja?
- Tačno, svaki čovek mora odnegovati tu snagu u sebi da se što lakše digne posle svakog pada, jer drugačije mu nema opstanka. Ali, u ovom poslu je to, bar mi se tako čini, posebno izraženo. Jer, osetljivost i emotivnost su, na izvestan način, osnovna glumačka sredstva. Dakle, umetnicima je teže da odneguju sopstvene odbrambene mehanizme i, da tako kažem, otvrdnu. Imate li vi, kao Lora Orlović, taj odbrambeni mehanizam?
- Imam, mislim da sam uspela da ga izgradim. Zato što sam se od početka postavila tako da ne pristajem na stvari koje mi ne odgovaraju. Šta to zapravo znači?
- Znači da ako sam imalo osetila da neka ponuda, neka uloga traži od mene ozbiljne kompromise ja sam to odbijala. Moguće je da sam pravila greške i da sam zatvorila sebi razna vrata, jer se to kod nas u priličnoj meri svodi na lični nivo, i retko biva prihvaćeno bez zadrške. Kada biste se sada vratili unazad, da li biste isto postupali?
- Uradila bih sve isto samo bih bila manje arogantna i manje gruba. Žao mi je što sam neke ljude povredila svojom direktnošću. Danas znam da se mnoge stvari mogu uraditi na finiji način i da ljude ne treba povređivati. I jasno mi je da ja nemam prava da kažem da to i to ne valja, već, ako imam takav stav, dovoljno je da kažem da ja tu neću ili ne mogu da igram. Ranije sam sebi isuviše davala za pravo da kritikujem, i ljude i projekte, i onda sam se u jednom trenutku zapitala odakle meni to pravo. Ali eto, tako je bilo, a ja sam platila cenu. Doduše, i naučila sam nešto iz svega toga. Koliko sama predstava ima veze sa kontekstom u kome živimo?
- Ne mnogo, jer je pre svega meni dosta toga, a pretpostavljam i mnogim drugim ljudima. Zašto kažete da vam je dosta toga? Na koji način vi gledate na socijalni trenutak u kome živite?
- Volela bih da živim bolje, i zapravo je to jedino što me ozbiljno interesuje. Dakle, kada me pitaju da li je bolje ovo ili ono, ja nemam potrebu da se upuštam u diskusiju. Samo hoću mogućnost da priuštim sebi neke stvari koje su u biti normalne normalnim ljudima. I da mogu normalno da se bavim svojim poslom. A kad smo već kod glumačkog zanata, primećujem da su nove serije i novi filmovi znatno lošiji od onih koji su rađeni ranijih godina. Uvidela sam da nekako sve ide unazad i pitam se da li je moguće da je kod nas sve tako prokleto. Zašto je to tako? Ni sama ne znam pravi i potpuni odgovor. Deo odgovora leži u tome što nam se, narodski rečeno, srozao kulturni nivo i kriterijumi. A ne razumem ni zašto potcenjujemo sopstvenu publiku. U kom smislu?
- Često sam u pozorištu kao običan gledalac i uviđam da se publika potcenjuje. U principu ona reaguje na geg ili psovku ili na ono što imaju prilike da vide svakodnevno na ulici. A nije to baš tako. Verujem da im treba ponuditi nešto više i kvalitetnije. Sa druge strane, nekako sve zajedno i van pozorišta poslednjih desetak godina, ide sporo. Ljudi su se uljuljkali i previše su ušli u šablon. Svojevremeno ste izjavili da vas najviše privlače likovi iz grčkih tragedija, na primer, Antigona. Zašto baš ona?
- Zato što čitavog života isterujem neku pravdu, i što se borim za neke ne znam kakve ciljeve. A zašto ste napustili angažman u Pozorištu na Terazijama?
- Iz istih razloga zbog kojih je Ivan Lalić štrajkovao glađu.
Tatjana Nježić
