Izvor: Politika, 11.Feb.2011, 01:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozitivne misli
Znamo da je lepo i zdravo biti radostan i kul, ali da li je to uvek moguće i da li je to uvek u redu
Nema novina ni časopisa da pod parolom „zdravlje” ne pozivaju na optimizam i razgaljujuće misli koje, poput ruskog anarhističkog slogana, okrepljajet organjizm. Osmehuj se, misli pozitivno, raduj se, praštaj, postani Buda usred zemlje Srbije po čijoj koži svakodnevno pucaju čirevi, dostigni nirvanu.
Duboko verujem da su pozivi na unutrašnji mir celomudreni, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da predstavljaju brigu za zdravlje čovečanstva ali se pitam kako je moguće da s gandijevskim mirom posmatramo sve što se oko nas dešava a da spokojno razmišljamo o kosmosu i smislu života. Čovek treba da ima kapacitet pluća Trojanskog konja pa da udahne sav taj moralni smog i da ga, u duhu joge, izdahne a da mu pri tom ne puknu pluća i srce. Strah od budućnosti ukinuo je svaku spontanost i prirodan jezik, vrcavost i smeh. Uostalom, pozivi psihologa i filozofa na osmeh, radost i spokojstvo toliko su učestali da zvuče preteće i agresivno. Došlo je vreme da čovek, pored drugih sloboda koje su mu uskraćene, treba da se izbori i za to pravo da bude i tužan ako mu se prohte, da poput sipe oko sebe pušta mastilo, ako mu tako dođe. Znamo da je lepo i zdravo biti radostan i kul, ali da li je to uvek moguće, da li je to uvek u redu?
Predviđa se da će dvadeset prvi vek biti vek depresije. Reč „depresija” svakodnevno koristimo da opišemo razna raspoloženja koja s njom nemaju veze. Dakle, za proizvodnju depresiva, gledajući na globalnu pošast ekonomskim merilima, neće biti zime. Ako se Srbija udruži s nekim inostranim partnerom, farmaceutskim magom, mogla bi umesto spornih fabrika ,,Gorenja” u Valjevu i Zaječaru da otvori jednu za proizvodnju pilulica sreće. Ali ono što se nameće kao paradoks jeste činjenica da smo depresivni i mi na uranijumom obogaćenom Balkanu kao i oni tamo, u kapitalističkom izobilju. Čudno je da se u modernom kapitalizmu blagostanje ne plaća srećom i pozitivnim mislima, kako bi se očekivalo, već ozbiljnim simptomima krize ličnog identiteta.
U žargonu moje generacije postojao je izraz: Šta te to tangira? Nešto slično ima i kod ove sadašnje. Budi kul, budi opušten, što u prevodu znači – budi anesteziran da te mnogo ne uzbude ljuti začini na trpezi globalnog sela. Terorizam, otuđenje izazvano tehnološkom histerijom, sjaj i beda novca koji većina nema, seks turizam u egzotične zemlje samo su delovi spiska masovnog poniženja ljudskosti prisutne u tragovima kakvi su oni pri uzimanju brisa iz grla. Postoje i drugačiji ljudi, umni i osećajni, ali su oni tako daleko od sveta da više vole vizionarska razmišljanja o budućnosti nego pravi društveni život na koji gledaju kao na eksperiment.
Pilule za lilule imaju planetarno ime prozak, a masovna depresija i unutrašnji nemir koji se uselio u svakog od nas posledica su zakona liberalnog kapitalizma i pokretljivosti kapitala. Njegovo stalno seljakanje u duhu nomadizma zavet je globalizma ali i osećanja nespokojstva i nesigurnosti. Depresija je posledica teskobe, krize oveštalih, jakih potreba u kojima se reaguje bolesnim pogledom na svet.
Ono što je nekad bilo normalno, više nije. Građanski brak, prevara, etika vernosti, sve je to otišlo bestraga. Kriza dvopolne ljubavi ne znači da je homoseksualnost tek hiroviti izlaz iz nagomilanih napetosti građanskog društva i njegovih maski, koje se teško nose, već i ozbiljan znak da je porodica u krizi. Ali da se u Srbiji još uvek zna ko je gazda u kući govori ova basna: Životinje se zabavljaju na žurki, kad će u neko doba da se oglasi lav. Društvo, moram kući, čeka me žena. Ih bogati, javi se vo. Zar ti, car životinja pa da se plašiš žene! Lako je tebi, vole, reče lav, tvoja je žena krava, a mene kod kuće čeka lavica.
E sad, ako vam treba naravoučenije, a vi samo mislite pozitivno.
Ljubica Arsić
objavljeno: 11.02.2011.
