Izvor: Politika, 20.Mar.2015, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak zajednice
Legitimitet u modernim društvima ne izvire iz broja glasova koje neki pojedinac ili grupa osvoji na izborima, nego iz vere većine ljudi u legalnost poretka
Teško je ove nedelje javno nastupiti, a ne pomenuti i ne odati pijetet tragično stradalima u nesreći koja je prošlog petka potresla Srbiju. Ne čudi otuda mnoštvo komentara od kojih je većina usmerena na dva pitanja: šta su neposredni uzroci nesreće i da li je tokom izvršenja zadatka poštovana procedura ili je bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pritisaka da se zadatak obavi mimo PS-a (pravila službe), kako se to nekada zvalo. Na ta pitanja pokušavaju da daju odgovor i dve vojne komisije koje se u ovakvim slučajevima inače formiraju.
U debatu oko ovih pitanja uključio se i premijer javno iznoseći pretpostavke i sopstvena tumačenja uzroka i krivice pojedinih ljudi u lancu komandovanja. Za deo javnosti to je nesumnjiv dokaz da on koristi svoju funkciju kako bi izvršio pritisak na komisije, podsećajući da je na sličan način postupao i prilikom ispitivanja navoda o plagiranju doktorske teze ministra policije. S druge strane, smatra se da prvi čovek vlade ima pravo da se uključi u javne debate, posebno ukoliko oceni da imaju političku dimenziju. Što je još važnije, i posebno značajno, predsednik vlade se upadljivo trudi da u takvim slučajevima istakne ličnu dimenziju i naglasi ljudsku stranu svoje intervencije. To je sušta suprotnost stilu koji su negovali, na primer, Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica. Oni su se, obavljajući državne funkcije, retko i uglavnom pisanim saopštenjima obraćali javnosti, a kada bi se našli ispod reflektora uzdržavali su se od ličnih komentara. (Setimo se da su zbog toga često bili kritikovani.)
Da li je reč samo o političkom stilu i može li se on tumačiti isključivo ličnom jednačinom nosilaca javnih funkcija, ili treba dati odgovor na pitanja gde su i ko određuje granice poželjnog ispoljavanja ličnih stavova i emocija u javnom nastupu državnih službenika?
U strogo funkcionalističkom smislu, za svaki društveni položaj vezane su norme koje definišu kako bi određena javna ličnost trebalo da se ponaša. Javne ličnosti po pravilu poštuju te norme jer, u suprotnom, nailaze na neodobravanje većine koja svoja očekivanja usklađuje prema tim normama. Problem je, međutim, što postoje vremena kada se te norme dovode u pitanje. Još veći problem je kada se ne dovode u pitanje samo određene norme već važenje bilo kakvog normativnog sistema. U takvim situacijama nosioci javnih funkcija ne samo da daju oduška svojim ličnim htenjima, već se od njih očekuje da daju lični pečat svojoj vladavini – ako je moguće u svakom momentu i u svakom konkretnom slučaju.
Razlog je jednostavan. Kada ljudi ne veruju da norme uređuju ponašanje onda prihvataju da najjači nametnu svoju volju. Tako se, međutim, razara društvo i uspostavljaju pravila koja važe u zajednicama sa svim svojim dobrim i lošim stranama koje ta dva idealnotipska oblika organizacije – zajednica i društvo – imaju.
Bilo je u istoriji Srbije, tu i tamo, pokušaja da se iskorači iz stanja zajednice i da se izgradi društvo. Pravi društveni reformatori su razumeli da je to jedini način da se Srbija uvede u civilizacijski red, jer se samo na tim osnovama može graditi moderna država i postaviti dugotrajna strategija društvenog razvoja ma u kom pravcu on bio usmeren – što je političko, a ne državno pitanje.
Mnogo češće, međutim, država je predstavljala samo instrument koji su koristile pojedine grupe, koje su s promenljivom srećom dolazile na vlast, za realizaciju svojih interesa. Trenutno je na vlasti jedna takva grupa koja veruje da joj činjenica što je na izborima osvojila više od 50 odsto mandata daje pravo, odnosno, legitimitet njenim članovima koji su nosioci funkcija da rade šta hoće i kako misle da je najbolje, kako za njih tako i za društvo (podrazumevajući da je to isto). Istini za volju, svaka grupa na vlasti se trudi da u vladavinu unese što je moguće više elemenata voluntarističkog ponašanja. Opravdanje za to se nalazi u izbornim rezultatima. Često se može čuti da predstavnici vlasti kažu kritičarima – kada vi dobijete glasove naroda onda radite kako mislite da treba. Ovaj stav je postao samorazumljiv u meri u kojoj se nekada verovalo da se sunce okreće oko zemlje.
Problem je, međutim, što većina ljudi, pa ni najodgovorniji među njima, odnosno, nosioci vlasti ne shvataju da legitimitet u modernim društvima ne izvire iz broja glasova koje neki pojedinac ili grupa osvoji na izborima, nego iz vere većine ljudi u legalnost poretka. Pojedinci i grupe koji su nosioci funkcija imaju legitimnost samo ako poštuju taj poredak, bez obzira na to koliko glasova su osvojili na izborima. To je ono što je suština moderne legalne vlasti. Legitimitet koji izvire iz popularnosti pojedinaca ima, s druge strane, obeležja harizmatske vlasti koja ne priliči modernim društvima.
Hoće li Srbija postati moderna zemlja ne zavisi prevashodno od neoliberalnih ekonomskih reformi, već od tipa vladavine za koji se opredeli.
*Sociolog, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Vladimir Vuletić*
objavljeno: 20.03.2015
