Izvor: Politika, 22.Apr.2012, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak levice – levici
Ako je 2011. bila evropska godina frustracija, padova i neuspeha, a jeste, onda je nesumnjivo bila annus horribilis evropske levice.
Da li je opadajući uticaj Evrope na globalnom nivou istovremeno i signal prestanka ideološkog uticaja kontinenta na kojem su rođeni sindikati, socijalizam i komunizam?
Da li evropska levica, koja je od 19. veka imala uticaj na progresivnu političku misao širom sveta, plaća cenu što nije u stanju da nađe odgovarajući odgovor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na ekonomsku i finansijsku krizu, što se čini da kapitulira pred silama neoliberalizma?
Dok je kontinent suočen sa najtežom ekonomskom krizom od tridesetih godina prošlog veka, stranke levice ćute. Retorički obećavaju da će sistem vratiti u ležište, a u praksi podržavaju brutalne mere štednje – kako bi pokazale svoju ozbiljnost.
Levica manje-više nemo posmatra kako desničarski političari, koji upravljaju većinom evropskih vlada, spektakularno barataju dužničkom krizom zone evra i insistiraju na programima štednje koji su mnoge zemlje vratili u recesiju, nezaposlenost podigli na zastrašujuće nivoe i osiromašili milione ljudi.
Kako birači levice da se nadaju suprotstavljanju desnici kada su se stranke za koje glasaju približile neoliberalizmu? Kada se razlika između reformatorske levice i konzervativaca tokom izbornih kampanja svodi na optičku iluziju?
Od kraja devedesetih, kada su ton evropskoj politici davali Toni Bler, Gerhard Šreder, Romano Prodi i Lionel Žospen, centar levica sveden je mahom na bezubu opoziciju.
Ponašanje španske, portugalske, grčke i slovenačke vlade do pre godinu dana nagoveštavalo je da pojam „levica” prestaje da asocira na neki precizno definisan politički sadržaj. Deo evropske levice više ne poriče da je neophodno žrtvovati državu blagostanja – što traži i desnica.
Levica kao da ne želi, ili je nesposobna, da udari na stubove neoliberalnog poretka. Umesto toga, ozbiljnu krizu kapitalizma svode na loše planiranje ili upravljanje političkih rivala. Dok krivicu personalizuju u Nikoli Sarkoziju, Silviju Berluskoniju ili Angeli Merkel, lideri levice propuštaju da shvate da narod i zbog njih izlazi na ulice.
U Grčkoj je Jorgos Papandreu, predsednik Socijalističke internacionale, položajem premijera platio saglasnost sa ekstremnim merama štednje, ukidanjemradnih mesta, svega što je zahtevala ultraliberalna trojka međunarodnih kreditora.
Levica je samu sebe diskreditovala. Potom su socijalističke vlade skinute sa vlasti – kolateralna šteta dužničke krize.
Neki tvrde da je pad nepovratan jer su evropski socijalisti potpuno izgubili kontakt sa svetom rada. Nije neobično da brazilska Radnička partija smatra da levica Latinske Amerike treba da preuzme štafetu od levice Starog sveta jer je ova poslednja „suviše kapitalistička, suviše atlantistička, neubedljiva u tvrđenju da štiti interese naroda”.
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 22. aprila. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Boško Jakšić
objavljeno: 22.04.2012
